Kaže moj drugar, inače onako više nego sredovečan čikica (ju, ubio bi me zbog ovog), ali koga i te kako još uvek jure curice. O stizanju neću, nije kavaljerski!
I da, onako posle druge flaše vina, dobrog ručka i prelistanih svih mogućih i nemogućih tračerajskih tema, kaže on:
- Znaš, u mojim godinama je najbolji seks na stepeništu!
Znam da ga bije glas dobrog ljubavnika, a znam i da nije prestao da ga bije, uprkos godinama. Ja u čudu, a njegov šeretski osmeh na kraju izbio iz očiju:
- Pa znaš kako, kad ide – ide! Kad ne ide – onda neko ide!
I dodjosmo mi do teme lošeg seksa! Nisam baš najupućenija u materiju, pa sam više pažljivo slušala raspravu. Na „gomili“ moj drug sredovečni švaler (i na ovo bi se naljutio, znam), znatno mladji još jedan drug nam, neoženjen, ali bez neke reputacije, još jedan ortak nam, inače srećno razveden, u fazi renoviranja sopstvenog imidža, i nas dve drugarice, ja i Lj.
Lj. tvrdi da loš seks odraz karaktera. Njeni argumenti su malo plivajući, ali ja je podržah dodajući razumna objašnjenja. U situacijama kada do seksa dodje zato što baš tako treba, to je vreme u vezi, tako svi rade, pa šta drugo da očekuješ nego katastrofalan seks. Vaspitanje je takodje veliki problem. Sve se svodi na to da masa žena smatra da je dovoljno da legne (na ledja, naravno) i da se njihova uloga u seksualnom činu tu završava. I svršava. Ne, tu niko ne svršava! A da ne spominjemo nepoznavanje sopstvenih potreba, tela, da ne pričam o partnerovim.
Kažu oni meni, uf, preozbiljno si ti ovo shvatila! Dobro, jesam, da čujem druge argumente!
Sredovečni švaler objašnjava:
- Loše je kad sam u društvu fenomenalne plavuše bez trunke silikona (bajka ortak, htedoh mu reći), ali kad je progovorila, ne da nisam mogao...
Setim se ja koja je, stvarno nije imala silikona! Bilo je to na nekoj žurci, kod našeg prijatelja, fotografa. Manekenki ludilo! Na svakog prisutnog muškarca makar po jedna, našle se čak dve i za mene, ali nisam pristala. Plavuša koja je visila sredovečnom švaleru o ruci je stvarno bila maestralna, inače omiljeni model našeg domaćina fotografa koji, kako je izjavio, da nije gay, ne bi joj oprostio!
U našem „krugu“, povela se „ogorčena“ priča! Trenutno razočarani fotograf izjavljuje kako mora da je čovek postao od svinje, kada se tako svinjski ponaša! Svi dodaju po neku svoju (pripitu) teoriju, a ja dodajem da muškarci možda i jesu (postali od svinje, je l’) ali da mi više prija teorija čika Denekina! Zakikotaše se svi, plavuša pogledava u nas redom, mrdajući guzom na kojoj je već ruka mog druga sredovečnog švalera, i ispusti prvi put te večeri glas:
- A ko je čika Denekin!?
Glas, kao najgora škripa nepodmazanih kuhinjskih vrata; kao škripa najgore nepodmazanih zupčanika! Kao jezivi zvuk podzemlja iz neke priče strave i užasa! Sredovečni švaler šokiran! Ruka mu ostala ukočena, a ono drugo ukočeno istog trena se otkočilo! U očima panika! Pokušavam da „izvadim“ zanemelu situaciju:
- Ma komša sa trećeg sprata, dušo, niko drugi nije čika Denekin, ne znaš ga ti...
Kikoću se svi, sredovečni švaler polako smišlja odstupnicu! Posle mi je ispričao kako joj se u poverenju, ali šapatom strogo (manje škripi kad govori što tiše može), požalio da ima problema sa potencijom, pa pošto je, eto, velikodušan, i ne želi da je muči...
- E to ti je, tetka, loš seks u najavi, objavi sredovečni švaler meni!
Totalna katastrofa! Mi svi očekivali neku pikanteriju, kad ono... Neoženjeni onako u pola glasa dodaje da se kod njega, u praksi, sve svodi na loš izbor.
(Možda i nastavim!)
24. 7. 2008.
Kapiten
Svratim slučajno pre nekog vremena na neku žurku, kad tamo, revija „piletine“. Razmilele se devojčice kažnjive zakonom, čini mi se, ako je suditi po nedostatku godina, a izgled im je kao da su sve od reda izašle iz nekog od "skandaloznih" časopisa. Vidim, ima tu i maloletničkih silikona, vole mame da potpišu odobrenje pa da im se ćera „dobro uda“.
Započela priča, oko mene nekoliko (poželjnih) muškaraca, sve smo udarili po fudbalu! Vole drugari da se informišu, razmenimo po malo tračeva, nasmejemo se biserima. Devojčice pokušavaju da dodju do pažnje, kad, jedna me upita, značajno se osmehujući, glasom jačim od ubatičnog ozvučenja, specijalno treniranim da ne promakne niti jednom uhu:
- Jao, a je l’ poznaješ tog i tog!
Vidim ja, hoće da mi značajnim pogledima i klimanjem glave, kao i osmehom „Mona Liza 22“ objasni da joj je taj i taj bio nešto više od običnog poznanika.
Zove me preksinoć drugarica, kaže njena mladja sestra imala žurku, ma koji je to taj i taj fudbaler o kome su klinke toliko pričale! Makar dve od pet tvrde da su „bile“ s njim... Pitam ja, jesu punoletne? Kaže drugarica, dve od pet! Nisam sigurna da su se poklopile punoletne dve sa dve „fudbalerke“.
Ono iskreno, znam ja da vole fudbaleri malo da švrljaju. Eno ga Jestrović, pao na plavokosu silikonku, snimljen, ucenjen, ispala afera.
Nego, taj i taj, jedan naš poznati fudbaler, po mom mišljenju i nije baš neka faca (kao što rekoh, sve muškarce niže od mene skoro da i ne primećujem). Ok, simpatičan jeste, kao i začudjujuće (doduše poluprostački) elokventan, ali ta „žvaka“ pali kod sponzoruša, izgleda... Kao i kod novinara!
Ne bih lenja, i sudeći po mom naknadnom istraživanju, u svakom društvu (ženskom a orijentisanom na izlaske na poznata i poznatija mesta) postoji makar jedna curica koja je bila s njim! Ako ne i više njih, što je onda opasnost za atmosferu!
I sad, taj nestaško, naviknut da živi takvim životom, kada je on „glavna faca“, kada je mangup ipo, kome je sve dozvoljeno i koji sve može, sad treba da bude fudbalski profesionalac! Pa ne ide to nekako! Tačnije, on i ne zna šta je to disciplinovano ponašanje. Ne shvata kako to da ne može sve! Uostalom, eno ih i fudbaleri Mančester Junajteda, svi od reda pogrešno parkiraju, jer boli ih uvce za kaznu od 50 funti kad zaradjuju hiljade – dnevno. Ovaj naš nije toliko bogat, ali je dovoljno zvezda.
Jeste, krivi su svi: i novinari, i politika, i društvo, i mama i tata što su ga vaspitali, i klub što ga pušta da radi šta hoće, i navijači što ga prave zvezdom! Ono, zna fudbal, mada i tu imam prilično zamerki. Njegova nedisciplina u životu vidi se i na terenu i nemoguće ga je uklopiti u bilo kakvu taktiku.
A kako vidim, ni žena nije uspela da ga „uklopi“ u brak! Verovatno joj to nadoknadjuje! S više nula!
Započela priča, oko mene nekoliko (poželjnih) muškaraca, sve smo udarili po fudbalu! Vole drugari da se informišu, razmenimo po malo tračeva, nasmejemo se biserima. Devojčice pokušavaju da dodju do pažnje, kad, jedna me upita, značajno se osmehujući, glasom jačim od ubatičnog ozvučenja, specijalno treniranim da ne promakne niti jednom uhu:
- Jao, a je l’ poznaješ tog i tog!
Vidim ja, hoće da mi značajnim pogledima i klimanjem glave, kao i osmehom „Mona Liza 22“ objasni da joj je taj i taj bio nešto više od običnog poznanika.
Zove me preksinoć drugarica, kaže njena mladja sestra imala žurku, ma koji je to taj i taj fudbaler o kome su klinke toliko pričale! Makar dve od pet tvrde da su „bile“ s njim... Pitam ja, jesu punoletne? Kaže drugarica, dve od pet! Nisam sigurna da su se poklopile punoletne dve sa dve „fudbalerke“.
Ono iskreno, znam ja da vole fudbaleri malo da švrljaju. Eno ga Jestrović, pao na plavokosu silikonku, snimljen, ucenjen, ispala afera.
Nego, taj i taj, jedan naš poznati fudbaler, po mom mišljenju i nije baš neka faca (kao što rekoh, sve muškarce niže od mene skoro da i ne primećujem). Ok, simpatičan jeste, kao i začudjujuće (doduše poluprostački) elokventan, ali ta „žvaka“ pali kod sponzoruša, izgleda... Kao i kod novinara!
Ne bih lenja, i sudeći po mom naknadnom istraživanju, u svakom društvu (ženskom a orijentisanom na izlaske na poznata i poznatija mesta) postoji makar jedna curica koja je bila s njim! Ako ne i više njih, što je onda opasnost za atmosferu!
I sad, taj nestaško, naviknut da živi takvim životom, kada je on „glavna faca“, kada je mangup ipo, kome je sve dozvoljeno i koji sve može, sad treba da bude fudbalski profesionalac! Pa ne ide to nekako! Tačnije, on i ne zna šta je to disciplinovano ponašanje. Ne shvata kako to da ne može sve! Uostalom, eno ih i fudbaleri Mančester Junajteda, svi od reda pogrešno parkiraju, jer boli ih uvce za kaznu od 50 funti kad zaradjuju hiljade – dnevno. Ovaj naš nije toliko bogat, ali je dovoljno zvezda.
Jeste, krivi su svi: i novinari, i politika, i društvo, i mama i tata što su ga vaspitali, i klub što ga pušta da radi šta hoće, i navijači što ga prave zvezdom! Ono, zna fudbal, mada i tu imam prilično zamerki. Njegova nedisciplina u životu vidi se i na terenu i nemoguće ga je uklopiti u bilo kakvu taktiku.
A kako vidim, ni žena nije uspela da ga „uklopi“ u brak! Verovatno joj to nadoknadjuje! S više nula!
28. 6. 2008.
Diva blog arhiva
Deca su bila taman dovoljno velika da preokupiraju preko dana oba kućna kompjutera, ali i dovoljno mala da uveče žele poljubac pred spavanje. On je povremeno i izlazio sa drugarima na fudbal, svratili bi na po koje pivo, pa bi se to i te kako odužilo, ali ona je uvek planirala povratak da, kada i ode eventualno kod mame na kafu, dodje da pokrije decu i ušuška za snove.
Njeno vreme je bilo kada u kući zavlada mir. Tišinu bi po nekad remetilo njegovo ravnomerno disanje, pre hrkanje, mašina za veš ili skoro sasvim utišan TV.
Prvo je gledala filmove. Uzimala je iz video kluba po jedan film za veče, onda su bila dva, tri, pa četiri. Na kraju, kada je sve već pregledala po dva puta, zamolila je muža da joj pokaže kako će na internet.
Nije bio strpljiv. Malo ga je nerviralo i to što ona zna engleski, pa se lakše snalazi. Pokazao joj je nekoliko domaćih novina, one koje i sam čita, nekoliko pretraživača, B92 i tačka. Otišao je da spava.
Koji minut pre budilnika, ona je tog jutra ustala od računara. Mužu je skuvala kafu, deci spremila doručak. On je otišao na posao, klinci su u obdanište, a ona je ponovo sedela za računarom.
Tog i narednih dana u kući su se jeli sendviči. Deca su uživala, a on je ipak posumnjao u nestašice struje, probleme sa trećom fazom i ostale sasvim neubedljive izgovore.
Kada je njegova majka kao svratila slučajno, iako je sin tog jutra molio da pogleda šta se dešava, ona je upravo bila otkrila blog! Čitala je ko sumanuta, sve redom. Fascinirale su je ljubavne pesme, posebno su joj se svidjale priče u kojima je nazirala patnju, čežnju i nostalgiju. Obožavala je da zaviri u tudje živote koji su joj se kao na dlanu razotkrivali u svom raskošnom šarenilu.
Opet je samo noć bila njeno vreme. Ujutro bi bauljala do obdaništa, pijace, vratila se u kuhinju da smandrlja nešto za ručak. Buljila je popodne sa mužem u tv, on je pričao, i pričao, i pričao, a ona je zamišljala da je diva bloga!
Kada se usudila da prvi put napiše nešto, to su bile dve, tri rečenice, životna kurtoazija, upoznavanje. Niko nije komentarisao.
I dalje je zato uporno i redovno čitala. Duboko je pogodila pesma o besmislu života i prvi put je komentarisala. Morala je da napiše da zna taj osećaj. A autor, On i sam usamljen u svom svetu, uklješten izmedju zahtevne žene i dece, bežao je kao i ona u reči.
Možda prvi put iz čiste kurtoazije, uzvratio joj je komentarom i bio zaprepašćen šarenilom njenog kutka tog blog sveta. Sve je bilo drugačije, sve je bilo kao da joj pobegla iz nečije duše leptirica mladosti. A imala je godina koliko i On. Svratio je i drugi put, pa treći, razmenili su mejlove, msn... I svaki trenutak noći proveden na internetu uskoro je postao njihov zajednički.
Želela da bude zanimljiva. Njemu pre svega! Želela je da opet, i opet, i opet ode na Njegov blog, da mu napiše da ga razume, da zna šta misli, da ga oseća svakim damarom svog bila. Želela je da je zatim On pohvali, da joj čestita na skladu misli i skrivenim osećanjima. Zamišljala je kako ostaje zadivljen njenim iskrenim postovima, ljubavlju koja izbija iz svake rečenice.
Ali, nekako nije išlo. Šuplje, previše je šuplje zvučalo kada opiše proleće. Zažalila je što su joj tako olako prošli gimnazijski dani, što su joj procureli kroz prste kao pesak. Tek po koje zrnce znanja se zadržalo na dlanovima, dovoljno za muža i decu, ali nedovoljno za Njega.
Prvi put je onako stidljivo, krišom, osećajući se kao već uhvaćeni lopov, pokupila sa svog internet lutanja nekoliko stihova odavde, nekoliko odande...
I ponovo je On bio njen! Smenjivali su se komentari, hej, na njenom blogu, utrkivali su se da joj kažu da je lepo to napisala, a On je uvek bio prvi.
Isprva obazriva, postala je ubrzo osiona kradljivica! Svakodnevno je potpisivala nečije tudje reči, koje je, kada joj se prohte, kasapila da udovolje njenom sopstvenom egu. Ako nije znala sama da piše, znala je nepogrešivo da izabere odakle da prepiše.
Lepo je biti slavan, mislila je! Ručkovi su bili ukusniji, deca su pred spavanje, osim do skora ubrzanog poljupca, dobijali poslednjih dana i priču. Mužu su prijale djakonije. Ipak, godine braka su učinile svoje. Nije primećivao da, osim komplikovanih jela, sveća i mirišljave kupke ne dobija ništa više.
Ali avaj! Sudbina je tako zla! Sudbina je uvek na strani nekog drugog! Sudbina ili Google, vrag bi ga znao! Ne danas, ne sutra, ne ni kroz mesec dana... Pa ipak, da li dovoljno u budućnosti da On već bude zaljubljen u njene reči, fontove koje koristi, muziku koju pušta, brižljivo biran avatar...
The End
- Kako kraj? Pa šta je posle bilo?
- Ne znam i nije me briga! Uostalom, napiši sopstveni kraj! Ja neću da se petljam u laži, prevare i podvale, plagijate, prepisivanja i resavske aktivnosti.
Njeno vreme je bilo kada u kući zavlada mir. Tišinu bi po nekad remetilo njegovo ravnomerno disanje, pre hrkanje, mašina za veš ili skoro sasvim utišan TV.
Prvo je gledala filmove. Uzimala je iz video kluba po jedan film za veče, onda su bila dva, tri, pa četiri. Na kraju, kada je sve već pregledala po dva puta, zamolila je muža da joj pokaže kako će na internet.
Nije bio strpljiv. Malo ga je nerviralo i to što ona zna engleski, pa se lakše snalazi. Pokazao joj je nekoliko domaćih novina, one koje i sam čita, nekoliko pretraživača, B92 i tačka. Otišao je da spava.
Koji minut pre budilnika, ona je tog jutra ustala od računara. Mužu je skuvala kafu, deci spremila doručak. On je otišao na posao, klinci su u obdanište, a ona je ponovo sedela za računarom.
Tog i narednih dana u kući su se jeli sendviči. Deca su uživala, a on je ipak posumnjao u nestašice struje, probleme sa trećom fazom i ostale sasvim neubedljive izgovore.
Kada je njegova majka kao svratila slučajno, iako je sin tog jutra molio da pogleda šta se dešava, ona je upravo bila otkrila blog! Čitala je ko sumanuta, sve redom. Fascinirale su je ljubavne pesme, posebno su joj se svidjale priče u kojima je nazirala patnju, čežnju i nostalgiju. Obožavala je da zaviri u tudje živote koji su joj se kao na dlanu razotkrivali u svom raskošnom šarenilu.
Opet je samo noć bila njeno vreme. Ujutro bi bauljala do obdaništa, pijace, vratila se u kuhinju da smandrlja nešto za ručak. Buljila je popodne sa mužem u tv, on je pričao, i pričao, i pričao, a ona je zamišljala da je diva bloga!
Kada se usudila da prvi put napiše nešto, to su bile dve, tri rečenice, životna kurtoazija, upoznavanje. Niko nije komentarisao.
I dalje je zato uporno i redovno čitala. Duboko je pogodila pesma o besmislu života i prvi put je komentarisala. Morala je da napiše da zna taj osećaj. A autor, On i sam usamljen u svom svetu, uklješten izmedju zahtevne žene i dece, bežao je kao i ona u reči.
Možda prvi put iz čiste kurtoazije, uzvratio joj je komentarom i bio zaprepašćen šarenilom njenog kutka tog blog sveta. Sve je bilo drugačije, sve je bilo kao da joj pobegla iz nečije duše leptirica mladosti. A imala je godina koliko i On. Svratio je i drugi put, pa treći, razmenili su mejlove, msn... I svaki trenutak noći proveden na internetu uskoro je postao njihov zajednički.
Želela da bude zanimljiva. Njemu pre svega! Želela je da opet, i opet, i opet ode na Njegov blog, da mu napiše da ga razume, da zna šta misli, da ga oseća svakim damarom svog bila. Želela je da je zatim On pohvali, da joj čestita na skladu misli i skrivenim osećanjima. Zamišljala je kako ostaje zadivljen njenim iskrenim postovima, ljubavlju koja izbija iz svake rečenice.
Ali, nekako nije išlo. Šuplje, previše je šuplje zvučalo kada opiše proleće. Zažalila je što su joj tako olako prošli gimnazijski dani, što su joj procureli kroz prste kao pesak. Tek po koje zrnce znanja se zadržalo na dlanovima, dovoljno za muža i decu, ali nedovoljno za Njega.
Prvi put je onako stidljivo, krišom, osećajući se kao već uhvaćeni lopov, pokupila sa svog internet lutanja nekoliko stihova odavde, nekoliko odande...
I ponovo je On bio njen! Smenjivali su se komentari, hej, na njenom blogu, utrkivali su se da joj kažu da je lepo to napisala, a On je uvek bio prvi.
Isprva obazriva, postala je ubrzo osiona kradljivica! Svakodnevno je potpisivala nečije tudje reči, koje je, kada joj se prohte, kasapila da udovolje njenom sopstvenom egu. Ako nije znala sama da piše, znala je nepogrešivo da izabere odakle da prepiše.
Lepo je biti slavan, mislila je! Ručkovi su bili ukusniji, deca su pred spavanje, osim do skora ubrzanog poljupca, dobijali poslednjih dana i priču. Mužu su prijale djakonije. Ipak, godine braka su učinile svoje. Nije primećivao da, osim komplikovanih jela, sveća i mirišljave kupke ne dobija ništa više.
Ali avaj! Sudbina je tako zla! Sudbina je uvek na strani nekog drugog! Sudbina ili Google, vrag bi ga znao! Ne danas, ne sutra, ne ni kroz mesec dana... Pa ipak, da li dovoljno u budućnosti da On već bude zaljubljen u njene reči, fontove koje koristi, muziku koju pušta, brižljivo biran avatar...
The End
- Kako kraj? Pa šta je posle bilo?
- Ne znam i nije me briga! Uostalom, napiši sopstveni kraj! Ja neću da se petljam u laži, prevare i podvale, plagijate, prepisivanja i resavske aktivnosti.
19. 6. 2008.
Stojan
Kada je Stojan objavio da se ženi, deda Miloje je puknuo iz lovačke puške. Za unuka prvenca ima svadba da bude najbolja. Pa neka je snajka Milica u drugom stanju, sakriće stomak belom haljinom. A i zli glasovi po selu će ućutatu. Nek sad kaže neko da je Stojan od zakona pobegao u zakon!
Oduvek je Stojan, kao najstarije muško dete u porodici, bio povlašćen. Kada je prvi put zbog neke sitne kradje bio priveden, deda Miloje je zapomagao i telefonirao sinu Zlatanu da se hitno vrati iz Francuske, gde je već godinama provodio više vremena nego u selu. Moralo se živeti, a ne iskače svaki čas iz rukava takva ponuda kakvu je dobio Zlatan da vozi šleper za stranu firmu, kojoj je komšijski rodja suvlasnik. Mama Stefanija je, kada su Stojana poslali u zatvor na mesec dana zbog tuče, samo kršila ruke i gledala u zemlju. Redovno mu je nosila u Padinsku skelu cigare i trpela uvrede koje je sipao na nju, kao da ga je ona gurnula u piće i kafane.
Školu Stojan nije završio. Stao je negde na pola prvog razreda gimnazije, onda su ga premestili u mašinsku, da bi na kraju preko veze uspeli da ga upišu i trogodišnju, na zanat za automehaničara. Završio ga je s teškom mukom i sa puno podmićivanja svakog i sviju. Ali naučio nije.
Svašta su pokušavali u porodici. Na kraju su išli i kod vračare. Pouzdano im je rekla da je neko iz sela bacio urok na njega i debelo im naplatila „skidanje“. Stojan je koliko tri dana posle toga završio u bolnici, zbog razbijene glave u kafanskoj tuči.
Kada je ocu Zlatanu prekipelo, uzeo je odmor, prvi put posle četiri godine, i došao kući da reši stvar. Nema druge, Stojan mora da pod čvrstu ruku. Preko ženinog ujaka, pa njegovog pašenog ubacio ga je na kurs za policajce. A Stojan, kavgadžija iz kafana, ženskaroš i pijanac odmah je sebe zamislio kako se vozi baš na motoru i patrolira selom!
Poslali su ga prvo da čuva ambasadu neke male zemlje za koju nikada nije čuo. Dobio je kućicu, motorolu, radno vreme po smenama, dežurstva. Najveća zabava mu je bila sedenje u hladu, i tek kada neko izadje iz zgrade, ustao bi da pozdravi, onako odsečno, šmekerski, kako je primetila prodavačica Milica iz susedne piljare. Reč po reč, razgovor po razgovor, i uskoro su Milica i Stojan zajedno odlazili s posla. Onda zajedno i dolazili.
I deda Miloje je mislio da je konačno sve rešeno. Svadba je bila velika, najveća u selu, svi su se sjatili da vide kako se konačno ugursuz skrasio. Otac Zlatan je muzici delio evre i šakom i kapom, a majka Stefanija je sumnjičavo vrtela glavom, pogledajuči snajkin stomak. Ma nije moguće da je to tek šesti mesec, a izgleda kao da je sedmi! A biće sin, vidi kako se trese kada igra! Uf, nos joj se krivi na desnu stranu kad se smeje, da neće ipak biti ćerka!
Milica je brzo prestala da radi, dogovorili su se u kući da iskristi porodiljsko bolovanje a da onda da otkaz. Ima uvek posla za vredne ruke na porodičnom imanju, a valjda će i još dece biti.
Još se svadbeni venac od prirodnog cveća iznad kapije nije ni osušio, a Stojan jedno veče nije došao kući. Javio se pred jutro da kaže da je kod kolege, dobio je sina pa su slavili. Došao je negde oko podne trećeg dana, majka Stefanija je snajku samo gurnula u sobu da ne vrišti na muža. Umorno mi je dete, kad se odmori...
Kad se odmorio, Stojan je pokupio svoje stvari i otišao! Uzalud ga je Milica vukla za ruku i pokušavala da je metne na svoj stomak, da čuje otkucaje nerodjenog deteta. Uzalud je Stefanija kukala, a onda bez glasa plakala. Deda Miloje je pokušao i štapom da zamahne, ali je Stojan samo lako odbio starčevu ruku. Otac Zlatan nije bio dostupan, negde je vozio.
Stojana nije bilo više od šest meseci. Milica se porodila koliko treće veče od njegovog odlaska. Ćerka je bila zdrava, lepa, ali ipak samo devojčica, rekao je Stojan kad su ga zvali da mu kažu. Posle se više nije ni javljao na telefon, kažu neki da je broj promenio. Video ga komšija iz susednog sokaka kako sedi u kafanu u onom petom selu, sve pevačica igrala oko njega i sedela mu u krilu. S njom je i otišao posle fajronta, dodao je drugi komšija, mada i nije bio tada u kafani, nego mu rekli u selu.
Kada se vratio kući, majka Stefanija je ponovo gurnuli Milicu u sobu kod ćerke, da joj ne jedi dete. Milica se te večeri pokunjeno pribila uz muža, zaspala uplakana na njegovom ramenu dajući mu svi svoju ljubav.
Stojan je nedelju dana sedeo ispred kuće u dvorištu, kaže, dobio je slobodno, starešina ga poslao da se odmori jer je bila tuča... Dalje ga nisu pitali, samo je deda odahnuo kada je video da još uvek ima značku i službeni pištolj. Kada su majka i žena oprale i pokrpale sve odeće što je doneo, a Boga mi po nešto i dokupile, da ih ne sramoti po selu, Stojan je ponovo otišao.
Milica je rodila dečačića devet meseci kasnije. Deda je puknuo te noći iz lovačke puške, da zna selo da se u familiji rodio naslednik. Stojan je saznao tek treći dan za sina, kada je došao na posao.
Devojčica i dečačić su dorasli do obdaništa. Milica i Stefanija redovno ide na njivu i u baštu, deda Miloje je bolestan. Kad god neko svrati, pita nosi li mu vesti od unuka. Otac Zlatan sve redje dolazi, kažu da u Parizu ima neku Kragujevčanku sa kojom živi. A i manje para šalje kući.
Za Stojana čuju u selu tek povremeno. Desi se i da svrati, doduše retko. Kad dodje, Milica opere sve što je doneo, složi odeću, a uveče čeka u spavaćoj sobi.
Oduvek je Stojan, kao najstarije muško dete u porodici, bio povlašćen. Kada je prvi put zbog neke sitne kradje bio priveden, deda Miloje je zapomagao i telefonirao sinu Zlatanu da se hitno vrati iz Francuske, gde je već godinama provodio više vremena nego u selu. Moralo se živeti, a ne iskače svaki čas iz rukava takva ponuda kakvu je dobio Zlatan da vozi šleper za stranu firmu, kojoj je komšijski rodja suvlasnik. Mama Stefanija je, kada su Stojana poslali u zatvor na mesec dana zbog tuče, samo kršila ruke i gledala u zemlju. Redovno mu je nosila u Padinsku skelu cigare i trpela uvrede koje je sipao na nju, kao da ga je ona gurnula u piće i kafane.
Školu Stojan nije završio. Stao je negde na pola prvog razreda gimnazije, onda su ga premestili u mašinsku, da bi na kraju preko veze uspeli da ga upišu i trogodišnju, na zanat za automehaničara. Završio ga je s teškom mukom i sa puno podmićivanja svakog i sviju. Ali naučio nije.
Svašta su pokušavali u porodici. Na kraju su išli i kod vračare. Pouzdano im je rekla da je neko iz sela bacio urok na njega i debelo im naplatila „skidanje“. Stojan je koliko tri dana posle toga završio u bolnici, zbog razbijene glave u kafanskoj tuči.
Kada je ocu Zlatanu prekipelo, uzeo je odmor, prvi put posle četiri godine, i došao kući da reši stvar. Nema druge, Stojan mora da pod čvrstu ruku. Preko ženinog ujaka, pa njegovog pašenog ubacio ga je na kurs za policajce. A Stojan, kavgadžija iz kafana, ženskaroš i pijanac odmah je sebe zamislio kako se vozi baš na motoru i patrolira selom!
Poslali su ga prvo da čuva ambasadu neke male zemlje za koju nikada nije čuo. Dobio je kućicu, motorolu, radno vreme po smenama, dežurstva. Najveća zabava mu je bila sedenje u hladu, i tek kada neko izadje iz zgrade, ustao bi da pozdravi, onako odsečno, šmekerski, kako je primetila prodavačica Milica iz susedne piljare. Reč po reč, razgovor po razgovor, i uskoro su Milica i Stojan zajedno odlazili s posla. Onda zajedno i dolazili.
I deda Miloje je mislio da je konačno sve rešeno. Svadba je bila velika, najveća u selu, svi su se sjatili da vide kako se konačno ugursuz skrasio. Otac Zlatan je muzici delio evre i šakom i kapom, a majka Stefanija je sumnjičavo vrtela glavom, pogledajuči snajkin stomak. Ma nije moguće da je to tek šesti mesec, a izgleda kao da je sedmi! A biće sin, vidi kako se trese kada igra! Uf, nos joj se krivi na desnu stranu kad se smeje, da neće ipak biti ćerka!
Milica je brzo prestala da radi, dogovorili su se u kući da iskristi porodiljsko bolovanje a da onda da otkaz. Ima uvek posla za vredne ruke na porodičnom imanju, a valjda će i još dece biti.
Još se svadbeni venac od prirodnog cveća iznad kapije nije ni osušio, a Stojan jedno veče nije došao kući. Javio se pred jutro da kaže da je kod kolege, dobio je sina pa su slavili. Došao je negde oko podne trećeg dana, majka Stefanija je snajku samo gurnula u sobu da ne vrišti na muža. Umorno mi je dete, kad se odmori...
Kad se odmorio, Stojan je pokupio svoje stvari i otišao! Uzalud ga je Milica vukla za ruku i pokušavala da je metne na svoj stomak, da čuje otkucaje nerodjenog deteta. Uzalud je Stefanija kukala, a onda bez glasa plakala. Deda Miloje je pokušao i štapom da zamahne, ali je Stojan samo lako odbio starčevu ruku. Otac Zlatan nije bio dostupan, negde je vozio.
Stojana nije bilo više od šest meseci. Milica se porodila koliko treće veče od njegovog odlaska. Ćerka je bila zdrava, lepa, ali ipak samo devojčica, rekao je Stojan kad su ga zvali da mu kažu. Posle se više nije ni javljao na telefon, kažu neki da je broj promenio. Video ga komšija iz susednog sokaka kako sedi u kafanu u onom petom selu, sve pevačica igrala oko njega i sedela mu u krilu. S njom je i otišao posle fajronta, dodao je drugi komšija, mada i nije bio tada u kafani, nego mu rekli u selu.
Kada se vratio kući, majka Stefanija je ponovo gurnuli Milicu u sobu kod ćerke, da joj ne jedi dete. Milica se te večeri pokunjeno pribila uz muža, zaspala uplakana na njegovom ramenu dajući mu svi svoju ljubav.
Stojan je nedelju dana sedeo ispred kuće u dvorištu, kaže, dobio je slobodno, starešina ga poslao da se odmori jer je bila tuča... Dalje ga nisu pitali, samo je deda odahnuo kada je video da još uvek ima značku i službeni pištolj. Kada su majka i žena oprale i pokrpale sve odeće što je doneo, a Boga mi po nešto i dokupile, da ih ne sramoti po selu, Stojan je ponovo otišao.
Milica je rodila dečačića devet meseci kasnije. Deda je puknuo te noći iz lovačke puške, da zna selo da se u familiji rodio naslednik. Stojan je saznao tek treći dan za sina, kada je došao na posao.
Devojčica i dečačić su dorasli do obdaništa. Milica i Stefanija redovno ide na njivu i u baštu, deda Miloje je bolestan. Kad god neko svrati, pita nosi li mu vesti od unuka. Otac Zlatan sve redje dolazi, kažu da u Parizu ima neku Kragujevčanku sa kojom živi. A i manje para šalje kući.
Za Stojana čuju u selu tek povremeno. Desi se i da svrati, doduše retko. Kad dodje, Milica opere sve što je doneo, složi odeću, a uveče čeka u spavaćoj sobi.
30. 5. 2008.
Od oglasa do kraja života, brak na indijski način
Gamdhira i Radha su se venčali neposredno pre nego je on krenuo u Evropu, da u jednoj balkanskoj zemlji preuzme ambasadu kao otpravnik poslova. Njihov brak je bio ugovoren. Radha nije mogao, po pravilima diplomatske službe Indije, kao neženja da preuzme odgovoran posao. Gamdhira je, po indijskoj tradiciji, već bila “prestara” sa svojih skoro trideset godina.
Gamdhira je bila učiteljica u nekom selu u okolini Del’ija kada je njena porodica rešila da „uzme stvar u svoje ruke“. Oglas se pojavio u indijskom Tajmsu. Plaćena „provodadžijka“ je razvrstavala pristigle ponude, ispitivala potencijalne kandidate, proveravala kastu, obrazovanje, finansijski status. Kada je izbor sužen, porodica je odlučila: Gamdhira će se udati za perspektivnog diplomatu. Venčanje je organizovano nekoliko dana pre nego što će Radha krenuti u Evropu i pre nego što se „mlada“ i snašla, već je bila upakovana da sledećih nekoliko godina svog života provede u nekoj dalekoj, čudnoj zemlji čije ime skoro da nije znala ni da izgovori, sa mužem koga je do venčanja videla jedva tri puta.
Nije to Gamdhiri bilo po volji. Volela je da bude sa svojim djacima, da ih uči da čitaju, računaju, priča sa njima o bogatoj indijskoj istoriji, peva. Kao supruga otpravnika poslova trebalo je da preuzme neku gomilu drugih dužnosti, u kojima se nije snalazila. Odlasci na prijeme, ručkovi na kojima je bila domaćica, razgovori sa gomilom nepoznatih čiji je engleski teško razumevala, stano iste priče, ista pitanja o njenoj voljenoj zemlji, isti odgovori...
A muž prezauzet, preokupiran poslovima koje obavlja. Ambiciozno je sve moralo biti perfektno, pa iako „samo“ otpravnik poslova, morao je da radi i više i bolje nego bilo koji ambasador.
Ugovoreni brakovi u Indiji su nešto sasvim normalno. Prema nekim podacima, čak 80% brakova uIndiji je sklopljeno na ovaj način. Porodice obave sve dogovore a mlada i mladoženja samo treba da se pojave na venčanju i posle žive srećno i dugovečno. U pregovorima oba strane predstavljaju plaćene provodadžijke, koje, osim što moraju biti spretne u „ekonomskim stvarima“, i te kako moraju biti dobri psiholozi: što im više brakova uspe, poznatije su, znači i skuplje.
Fascinirali su me ženidbeno-udadbeni oglasi po indijskim novinama. Prvo, valjda kako im je i zemlja velika, i novine su ogromne, veće od one nekadašnje naše velike Borbe. Na neparnim stranama su, najčešće, vesti, a na parnim oglasi. Sitno, ne može biti sitnije odštapani, podeljeni su po različitim oblastima. Prvo, naravno, po kastama. Ona, on iz ove ili one kaste... Nigde ne piše da želi da upozna, jednostavno, napisani osnovni lični podaci, familijarno prezime ako je poznato. Podrazumeva se da upoznavanje, malte ne do venčanja, nije neophodno, ukoliko porodice odluče da je par "odgovarajući".
Moderno doba nije promenilo baš mnogo način sklapanja brakova u Indiji, ali je donekle drugačija klasifikacija ponude i potražnje. Ne libe se više u Indiji da napišu u oglasu da siromašna ona ili on traže bogatog njega ili nju. Miraz je nešto uobičajeno i sve je veći što su „mane“ veće. Kastinsko raslojavanje pretvorilo se u profesionalno (doktor ili inženjer za ženu može imati samo učiteljicu ili doktorku, recimo). Isto tako, lakše ali i uobičajenije obrazovanje oba pola dovelo je do drastičnog porasta oglasa u kojima, pomalo prestare za ondašnje pojmove, ali svakako obrazovane, a najčešće porodično prisiljene žene više traže životnog saputnika na ovaj način. Novi pomak doneo je i Internet.
Gamdhira se teško borila sa problemima koje je doneo ugovoreni brak. Prvo je počela sa po nekom čašom vina na službenim večerama i prijemima, onda je vino zamenila viskijem, da bi na kraju dan mogla da pregrmi jedino uz nekoliko jutarnjih gutljaja. A noć uz i više od pola boce...
Gamdhira je bila učiteljica u nekom selu u okolini Del’ija kada je njena porodica rešila da „uzme stvar u svoje ruke“. Oglas se pojavio u indijskom Tajmsu. Plaćena „provodadžijka“ je razvrstavala pristigle ponude, ispitivala potencijalne kandidate, proveravala kastu, obrazovanje, finansijski status. Kada je izbor sužen, porodica je odlučila: Gamdhira će se udati za perspektivnog diplomatu. Venčanje je organizovano nekoliko dana pre nego što će Radha krenuti u Evropu i pre nego što se „mlada“ i snašla, već je bila upakovana da sledećih nekoliko godina svog života provede u nekoj dalekoj, čudnoj zemlji čije ime skoro da nije znala ni da izgovori, sa mužem koga je do venčanja videla jedva tri puta.
Nije to Gamdhiri bilo po volji. Volela je da bude sa svojim djacima, da ih uči da čitaju, računaju, priča sa njima o bogatoj indijskoj istoriji, peva. Kao supruga otpravnika poslova trebalo je da preuzme neku gomilu drugih dužnosti, u kojima se nije snalazila. Odlasci na prijeme, ručkovi na kojima je bila domaćica, razgovori sa gomilom nepoznatih čiji je engleski teško razumevala, stano iste priče, ista pitanja o njenoj voljenoj zemlji, isti odgovori...
A muž prezauzet, preokupiran poslovima koje obavlja. Ambiciozno je sve moralo biti perfektno, pa iako „samo“ otpravnik poslova, morao je da radi i više i bolje nego bilo koji ambasador.
Ugovoreni brakovi u Indiji su nešto sasvim normalno. Prema nekim podacima, čak 80% brakova uIndiji je sklopljeno na ovaj način. Porodice obave sve dogovore a mlada i mladoženja samo treba da se pojave na venčanju i posle žive srećno i dugovečno. U pregovorima oba strane predstavljaju plaćene provodadžijke, koje, osim što moraju biti spretne u „ekonomskim stvarima“, i te kako moraju biti dobri psiholozi: što im više brakova uspe, poznatije su, znači i skuplje.
Fascinirali su me ženidbeno-udadbeni oglasi po indijskim novinama. Prvo, valjda kako im je i zemlja velika, i novine su ogromne, veće od one nekadašnje naše velike Borbe. Na neparnim stranama su, najčešće, vesti, a na parnim oglasi. Sitno, ne može biti sitnije odštapani, podeljeni su po različitim oblastima. Prvo, naravno, po kastama. Ona, on iz ove ili one kaste... Nigde ne piše da želi da upozna, jednostavno, napisani osnovni lični podaci, familijarno prezime ako je poznato. Podrazumeva se da upoznavanje, malte ne do venčanja, nije neophodno, ukoliko porodice odluče da je par "odgovarajući".
Moderno doba nije promenilo baš mnogo način sklapanja brakova u Indiji, ali je donekle drugačija klasifikacija ponude i potražnje. Ne libe se više u Indiji da napišu u oglasu da siromašna ona ili on traže bogatog njega ili nju. Miraz je nešto uobičajeno i sve je veći što su „mane“ veće. Kastinsko raslojavanje pretvorilo se u profesionalno (doktor ili inženjer za ženu može imati samo učiteljicu ili doktorku, recimo). Isto tako, lakše ali i uobičajenije obrazovanje oba pola dovelo je do drastičnog porasta oglasa u kojima, pomalo prestare za ondašnje pojmove, ali svakako obrazovane, a najčešće porodično prisiljene žene više traže životnog saputnika na ovaj način. Novi pomak doneo je i Internet.
Gamdhira se teško borila sa problemima koje je doneo ugovoreni brak. Prvo je počela sa po nekom čašom vina na službenim večerama i prijemima, onda je vino zamenila viskijem, da bi na kraju dan mogla da pregrmi jedino uz nekoliko jutarnjih gutljaja. A noć uz i više od pola boce...
29. 5. 2008.
Mala šuškava Indijka
Ne sećam joj se više imena, ali ona je bila malena Indijka, neodredjenih godine koje je prikrivala gracioznošću, urodjenim skladom pokreta i nadasve sarijem. Kažu da je ta vrsta ženske odeće posebna, da utiče na svaku ženu kada ga obuče. Gospodja čijeg se imena ne sećam, ali pamtim da mi je i tada bilo prilično teško izgovoriti tu količinu suglasnika na istom mestu, imala je sari za svaku priliku: od onih teških, zimskih, do svečanih, važdušastih. I svaki je, objasnio mi je njen muž, baš pravi: može se proturiti kroz burmu! Zamislite 5 metara svile koji mora proći kroz venčani prsten!
Muž joj je bio trgovac svilom, na veliko, dovozio je brodovima i putovao po Evropi, prodajući Francuzima, Italijanima, a šta preostane nama ostalima. Ženi je uvek birao najbolje, pa je gospodja bila poznata u beogradskim novinarskim krugovima u to vreme kao mala šuškava ženica. Svaki njen korak je pratio umilni, senzualni svileni šum, koji je privlačio pažnji i žena i muškaraca.
Gospodja je imala porok: volela je domaću, našu rakiju, i to više nego bi se njenom suprugu svidelo. Lako i brzo je naučila u beogradskim novinarskim krugovima da ispija šljivovicu, jabukovaču, viljemovku... Posle prve bi joj se zacaklile oči, a nadalje je sari šuštao sve više i više.
Gospodin je bio poslovan čovek, zauzet i uvek u žurbi. Bogat nije bio jer je mnogo novaca slao svojoj i ženinoj mnogobrojnoj porodici u Indiju. Svoje dece nisu imali, nažalost, ali su izdržavali i vodili brigu o školovanju mnogobrojne iz familije.
Gospodja je volela naše, srpske narodne priče, običaje, istoriju. Znala je mnogo, učila stalno. Ali, volela je i da otkriva drugima svoju Indiju. Posebno uz šljivovicu, njoj omiljenu, kada bi joj se jezik razvezao i na drugačiji, nekad šaljiviji, a nekad više ironičan način.
U to vreme, mnogo je buke u evropskim medijima bilo oko Indije. Jedna starica napravila je „sati“ kada joj je muž umro. Britanci su varvarski običaj samospaljivanja udovice zabranaili početkom 19. veka u Indiji, ali ostalo je previše zaostalih i zabačenih sela u koje još uvek nije stigla civilizacija a tradicija i dalje uzima danak.
Ovaj običaj je dobio ime, zvanično, po boginji Sati, zaštitnici bračne sreće i dugovečnosti. Sati je bila supruga Šivi, jednom od vrhovnih hindu bogova, ali njenom ocu Šiva nije bio po volji. Očajna Sati se spalila u znak protesta zbog neslaganja svoje porodice. Romeo i Julija na hindu način.
Mala šuškava Gospodja pričala je drugačiju priču.
Oduvek su postojali verski ratovi, valjda, na ovoj našoj planetici. Oduvek su verovanja u ovo ili ono nagonila ljude da, kada nemaju druge argumente, uzmu oružje u ruke i pokušaju da istrebe one suprotnog mišljenja.
Muslimani i pripadnici hindu vere su ratove vodili stalno, najviše valjda negde na teritoriji današnjeg Pakistana. Nekad su to bili mali sukobi, kasnije i mnogo veći. U to staro vreme, u rati se išlo sa sve porodicom, bogatstvom. Na polju, oružje i krv, iza svake strane žene, deca i šatori.
Bitka bi počela. Iza muslimana, čador sa haremom. Iza indusa, jedna žena i deca, mnogobrojna posluga. Običaj ratovanja je bio jednostavan: pobednik nosi sve. Indus bi dobio mnogo roblja, posluge. Musliman bi, da ponizi do kraja pobedjenog, Indijku slao u harem.
Nije to moglo tako, nisu htele žene da to prihvate. Nisu dale svoje dostojanstvo, niti dostojanstvo poginulog supruga. Prvo bi upalile vatre. Kroz rupice na čadorima bi gledale, pa ako im suprug pogine na bojnom polju, bacale bi se žive da ne dospeju u harem.
Mala šuškava Gospodja nije više ovde. Postala je jedan od direktora u novinskoj kući u Indiji. Gospodin i dalje prodaje svilu u Evropi. Kuća u Del’iju je uvek puna dece, rodbine, čak i kad oni nisu tamo. Kažu, najbogatiji su na svetu, jer njih imaju.
20. 5. 2008.
Kiseli kupus
Preko tezge nas je gledao dečarac, jedva viši od prvog reda kupusa. Od zime promrzle uši virile su upečatljivo ispod razbarušene kose. Šakama uvučenim u rukave prevelikog, izlizanog kaputića, nasledjenog od nekog nezgrapnog starijeg rodjaka, držao se za metalnu ivicu, izvirujući ka kantaru, kojeg je starac pozajmio od bučne razvikane seljanke sa tezge iza njihove.
- Dedo, nije to 12, nego 15 kila!
Dedo je merio kupus koji je moj otac pažljivo izdvajao na jednu stranu tezge.
Uvek smo imali najbolji kiseli kupus u komšiluku. Glavice su bile čvrste, ribanac žut kao dukat, mirisao je kao duša. Ne bi „proslinavio“ ni do leta, ali ga nikada nije ostalo da proverimo.
Tata je tvrdio da je on najzaslužniji za dobar kvalitet.
- Ko donosi kupus, a? Kad ga ja izaberem, mora da bude dobar.
Mama je prihvatala da je futoški dobar, ali je samo ona znala da više voli onaj domaći, seljački, kako ga je ona zvala. Otac nikada nije primećivao razliku. Na pijaci je ipak morao da obidje svaku tezgu, opipa gotovo svaki kupus dok priča sa seljacima, raspita se o familiji.
- Ma kad ja nabijem ribanac, ima da izdrži do avgusta iduće godine.
Mama je, pak, smireno se smeškajući, dodavala so dok tata pesnicama kupus gura u kačicu, jednu drvenu, iz sela donešenu baš za ribanac. Na svaki red kupusa, ona proba trunčicu, pa šakom zahvati so, pospe pažljivo svuda u krug i tiho se odmakne da tata nastavi.
- Ma pretakanje je najvažnije! Kakakav ja rasol imam... mrtvog da otrezni.
Mama bi za to vreme obično dubila koren svake glavice, koju bi prvo pažljivo pregledala i očistila od svakog, pa i najmanjeg lošeg lista. Zatim bi pažljivo sipala so u rupicu, stavljajući korenčić ispred mene. Tata bi glavice gurao u bure, a onda bi mama, pre nego uzme sledeću, proverila koliko mesta ima izmedju dve već stavljene. I tako do vrha.
- Kamen je najvažniji! Ne mo’š ti kupus pritisnuti svakim kamenom - tvrdio je otac.
Mama bi ćutala, prvo lalenom krpom, što bi je dobro proprala kod svakog pretakanja, onom što je dobila od bake iz njene devojačke spreme, prekrila kupus, stavila drveni poklopac i sve to pritisla kamenom.
Dečarac na pijaci je, onako propinjući se na prste, pažljivo prebrojavao novac u starčevoj ruci. Okice su mu zablistale kada je Dedo izdvojio nekoliko novčića i stavio u rukav u kojem je bila promrzla ručica. Dedo ga je pomilovao po kosici, koja je tek malo prekrivala rumene, promrzle uši.
Mama se sutradan, kada je otišla da kupi cveklu, od koje rasol u kupusu postane crvena, vratila bez nove, velike vunene marame. Valjda ju je jednom ogrnula kada je onomad išla kod strine u bolnicu u posetu. U mom ormaru nije bilo teget kape.
- Dedo, nije to 12, nego 15 kila!
Dedo je merio kupus koji je moj otac pažljivo izdvajao na jednu stranu tezge.
Uvek smo imali najbolji kiseli kupus u komšiluku. Glavice su bile čvrste, ribanac žut kao dukat, mirisao je kao duša. Ne bi „proslinavio“ ni do leta, ali ga nikada nije ostalo da proverimo.
Tata je tvrdio da je on najzaslužniji za dobar kvalitet.
- Ko donosi kupus, a? Kad ga ja izaberem, mora da bude dobar.
Mama je prihvatala da je futoški dobar, ali je samo ona znala da više voli onaj domaći, seljački, kako ga je ona zvala. Otac nikada nije primećivao razliku. Na pijaci je ipak morao da obidje svaku tezgu, opipa gotovo svaki kupus dok priča sa seljacima, raspita se o familiji.
- Ma kad ja nabijem ribanac, ima da izdrži do avgusta iduće godine.
Mama je, pak, smireno se smeškajući, dodavala so dok tata pesnicama kupus gura u kačicu, jednu drvenu, iz sela donešenu baš za ribanac. Na svaki red kupusa, ona proba trunčicu, pa šakom zahvati so, pospe pažljivo svuda u krug i tiho se odmakne da tata nastavi.
- Ma pretakanje je najvažnije! Kakakav ja rasol imam... mrtvog da otrezni.
Mama bi za to vreme obično dubila koren svake glavice, koju bi prvo pažljivo pregledala i očistila od svakog, pa i najmanjeg lošeg lista. Zatim bi pažljivo sipala so u rupicu, stavljajući korenčić ispred mene. Tata bi glavice gurao u bure, a onda bi mama, pre nego uzme sledeću, proverila koliko mesta ima izmedju dve već stavljene. I tako do vrha.
- Kamen je najvažniji! Ne mo’š ti kupus pritisnuti svakim kamenom - tvrdio je otac.
Mama bi ćutala, prvo lalenom krpom, što bi je dobro proprala kod svakog pretakanja, onom što je dobila od bake iz njene devojačke spreme, prekrila kupus, stavila drveni poklopac i sve to pritisla kamenom.
Dečarac na pijaci je, onako propinjući se na prste, pažljivo prebrojavao novac u starčevoj ruci. Okice su mu zablistale kada je Dedo izdvojio nekoliko novčića i stavio u rukav u kojem je bila promrzla ručica. Dedo ga je pomilovao po kosici, koja je tek malo prekrivala rumene, promrzle uši.
Mama se sutradan, kada je otišla da kupi cveklu, od koje rasol u kupusu postane crvena, vratila bez nove, velike vunene marame. Valjda ju je jednom ogrnula kada je onomad išla kod strine u bolnicu u posetu. U mom ormaru nije bilo teget kape.
17. 5. 2008.
Salata
Na ogradi sede dva dečarca, cigančića. Gledaju kako moj otac, u atlet majici, i nekim prastarim pantalonama ostavljenim baš „za po selu“, bos, sedi za stolom u hladu dve ogromne dženarike. Pravi salatu. Klinje je dovela Draginjčica, kažu u selu, ciganka od Cicvarića, valjda poslednja te fele u kraju.
Nekada je Draginja bila lepotica, pre nego se udala za Miku torbara, koga njena familija nikad nije prihvatila. Kada je umro onako naprasno u Goločelu, u kafani, kažu dok je turao poslednje novce u nedra Ruže pevaljke, vratili su je nazad, u selo, sa sve sinom. Ponovo se nije udavala, iako su je mnogi hteli, prosili, čak i otimali. Uvek bi se kao gladno kuče vratila, istrepela očeve batine, a onda opet krenula da spretnim rukama plete korpe i peva kao slavuj.
Kada je mladji brat mog oca krenuo u školu, Draginja je več odavno roditelje sahranila, sina oženila, onda ga ispratila u Austriju, odakle je posle podosta godina dobila pismo na nemačkom da se desila saobraćajna nesreća... Otputovala je u Beč, i posle sedam dana došla nazad sa dva dečarca, unuka, decu iz drugog braka pokojnog sina.
Često mi je stric pričao da je mnogo puta, vraćajući se iz škole, sretao Draginju, malu ciganku iz Cicvarića, s torbom preko ramena u kojoj se uvek krila po neka djakonija. Vadila bi jabuku, orah, četvrt lepinje ili makar samo šljivu da stric zavara stomak, dok mu roditelji, moji baka i deka ne dodju iz njive, tako kod Čapljevca, koji se tek vratio u korito posle prolećnih poplava.
Navika je ostala ista. I pod stare dane stric je prvo zavirivao u Draginjčicinu torbu, dobio bi jabuku, orah ili šljivu koju bi dao nama deci, a on zagrlio malu ciganku, sitniju od sviju nas i dugo sa njom šaputao. Zvao je majko, na šta se baka nikad nije ljutila. Radila je mnogo, pa iako blaga i dobra, nekako nije imala vremena za svu decu, da ih pomiluje, pomazi, uspava... A Draginja je baš to umela!
Moj otac secka luk. Onda ga posoli, pa gnječi dok ne pusti sokove i postane onako staklast, providan. Idu mu suze na uči, uz smeh viče babi:
- Majko, ljuta si ga sadila, evo ga rasplaka me!
Smeju se dečarci na ogradi, mi ostali znamo da je uvek tako,pa nam malo i dosadno. Još ne prilazimo već postavljenom stolu, ne prekida nam se igra. Iz dvorišta se razbežale kokoške, zaplašene našim dečijim smehom, vikom, ali i jurjavom za njima.
Otac seče papriku, kaže, bride prsti. Dva mala cigančića se smeju i dalje, sve prstićima pokazuju na mog oca koji još plače od luka, a već grdi dedu što je uzeo takav rasad paprike pa svaka ljuća od najljuće feferone.
Pomalo tupim nožem, kojeg deda nije naoštrio na tocilu iza kuće, ljušti otac krastavce. Skoro svaki je kriv, pa mi deca smiljamo na šta nas podseća, utrkujući se u maštanju. Dečarci na ogradi ne učestvuju, samo stidljivo pogleduju.
Baka donosi još tri tanjira, plehana. Draginja svoj odguruje, kao i uvek uzima samo parče hleba i sira i jede ih polako, pažljivo lomeći starim prstima u što sitnije zalogaje.
Na kraju otac secka paradajz, sam donoseći drugi nož iz odžaklije, nepoverljiv prema nama deci. Stariji od cigančića vadi svoj perorez iz džepa:
- Na, oštriji je.
Otac uzima, dečarci polako prilaze onom delu stola za decu tek kada Draginja oštro odobri:
- Hajde!
Dečarci ohrabreni, sedaju pored mog oca, dok on iz litrenjaka, onog okrnjenog što sad služi za ulje, pažljivo sipa nekoliko kapi u crvenu vanglu, s tufnama, baš pre nego mama iznese supu:
- Kume, a što ti praviš salatu, kad nisi žensko?!
Nekada je Draginja bila lepotica, pre nego se udala za Miku torbara, koga njena familija nikad nije prihvatila. Kada je umro onako naprasno u Goločelu, u kafani, kažu dok je turao poslednje novce u nedra Ruže pevaljke, vratili su je nazad, u selo, sa sve sinom. Ponovo se nije udavala, iako su je mnogi hteli, prosili, čak i otimali. Uvek bi se kao gladno kuče vratila, istrepela očeve batine, a onda opet krenula da spretnim rukama plete korpe i peva kao slavuj.
Kada je mladji brat mog oca krenuo u školu, Draginja je več odavno roditelje sahranila, sina oženila, onda ga ispratila u Austriju, odakle je posle podosta godina dobila pismo na nemačkom da se desila saobraćajna nesreća... Otputovala je u Beč, i posle sedam dana došla nazad sa dva dečarca, unuka, decu iz drugog braka pokojnog sina.
Često mi je stric pričao da je mnogo puta, vraćajući se iz škole, sretao Draginju, malu ciganku iz Cicvarića, s torbom preko ramena u kojoj se uvek krila po neka djakonija. Vadila bi jabuku, orah, četvrt lepinje ili makar samo šljivu da stric zavara stomak, dok mu roditelji, moji baka i deka ne dodju iz njive, tako kod Čapljevca, koji se tek vratio u korito posle prolećnih poplava.
Navika je ostala ista. I pod stare dane stric je prvo zavirivao u Draginjčicinu torbu, dobio bi jabuku, orah ili šljivu koju bi dao nama deci, a on zagrlio malu ciganku, sitniju od sviju nas i dugo sa njom šaputao. Zvao je majko, na šta se baka nikad nije ljutila. Radila je mnogo, pa iako blaga i dobra, nekako nije imala vremena za svu decu, da ih pomiluje, pomazi, uspava... A Draginja je baš to umela!
Moj otac secka luk. Onda ga posoli, pa gnječi dok ne pusti sokove i postane onako staklast, providan. Idu mu suze na uči, uz smeh viče babi:
- Majko, ljuta si ga sadila, evo ga rasplaka me!
Smeju se dečarci na ogradi, mi ostali znamo da je uvek tako,pa nam malo i dosadno. Još ne prilazimo već postavljenom stolu, ne prekida nam se igra. Iz dvorišta se razbežale kokoške, zaplašene našim dečijim smehom, vikom, ali i jurjavom za njima.
Otac seče papriku, kaže, bride prsti. Dva mala cigančića se smeju i dalje, sve prstićima pokazuju na mog oca koji još plače od luka, a već grdi dedu što je uzeo takav rasad paprike pa svaka ljuća od najljuće feferone.
Pomalo tupim nožem, kojeg deda nije naoštrio na tocilu iza kuće, ljušti otac krastavce. Skoro svaki je kriv, pa mi deca smiljamo na šta nas podseća, utrkujući se u maštanju. Dečarci na ogradi ne učestvuju, samo stidljivo pogleduju.
Baka donosi još tri tanjira, plehana. Draginja svoj odguruje, kao i uvek uzima samo parče hleba i sira i jede ih polako, pažljivo lomeći starim prstima u što sitnije zalogaje.
Na kraju otac secka paradajz, sam donoseći drugi nož iz odžaklije, nepoverljiv prema nama deci. Stariji od cigančića vadi svoj perorez iz džepa:
- Na, oštriji je.
Otac uzima, dečarci polako prilaze onom delu stola za decu tek kada Draginja oštro odobri:
- Hajde!
Dečarci ohrabreni, sedaju pored mog oca, dok on iz litrenjaka, onog okrnjenog što sad služi za ulje, pažljivo sipa nekoliko kapi u crvenu vanglu, s tufnama, baš pre nego mama iznese supu:
- Kume, a što ti praviš salatu, kad nisi žensko?!
17. 4. 2008.
ONA
Završila je gimnaziju u X. kao učenik generacije, iako poslednja dva razreda i nije bila nešto najsjajnija. Valjda su joj malo gledali i kroz prste, sve je nekako išlo po inerciji s obzirom da je još uvek, u toj školi, bilo sveže sećanja na njenu koju godinu stariju sestru, blistavu učenicu, i tad već uspešnu majku. Upisala se da „studira račun“, kako je govorila njena ponosna baba. Doduše, morala je da se dobro spremi za prijemni iako Vukovac, s obzirom da nije imala nekih nagrada na takmičenjima gde su obično oni iz Matematičke gimnazije bili neprikosnoveni. Mrzela ih je. Ne zato što su bili bolji, već zato što su to bili lako.
Fakultet je završavala putujući od X. do Beograda, svakog dana, koristeći vreme u autobusu da uči, koristeći svo slobodno vreme da uči. Apsolvent je postala a da i dalje nije znala gde je stanica voza kod Vuka, ili kako izgleda Sava centar.
Nije diploma bila samo posledica tog silnog bubanja na fakultetu. Brzo je otkrila kako da iskoristi zgodnu figuru, da proturi dekolte kolegi ili asistentu pod nos, pa da joj po nekad i progledaju kroz prste za neznanje. Smatrala je to ispravnim, a sebe vrhunskim stručnjakom, kakvih X. nikada nije imao, niti će imati.
Vratila se da predaje u školi. Kako je bilo vreme za osnivanje porodice, izabrala je perspektivnog a nadasve zgodnog lokalnog kafedžiju da bude otac njenog deteta, ali i da popunjava rupe u njenoj prosvetarskoj plati koja nije mogla da dostigne do kupovine svih krpica, tašnica i šminkice,do frizera i kozmetičara.
Rodjenje ćerke joj nije bilo baš po volji. Očekivala je da od para zgodnih roditelja njeno dete bude prelepo. Malena curica i jeste bila divna, ali je zečija usna morala biti operisana.
Dete je ubzo bilo zapostavljeno skoro sasvim od mlade majke. Otac je radio danju vodeći piceriju, noću restoran, da bi ispunio svojoj zahtevnoj supruzi sve želje. Devojčica, iako je bila napunila tri godine, uopste nije govorila, a i kada bi se oglasila, bio je to neki samo njoj razumljiv „jezik“.
Obaveza oko malene curice, muž koji je očekivao samo malo razumevanja za sve ono što joj pruža, njeni roditelji koji su pokunjeni kupili neko seosko imanje i otišli da obradjuju zemlju, s obzirom da nisu imali mesta u stanu koji su ustupili mladjoj ćerki, njegovi roditelji koji su, kada bi njoj zazvono telefon, izlazili iz sobe da ne smetaju snajki... sve je to bilo jedna velika nevolja i nagoveštaj kraha.
Prvo je pokušala da „zavede“ kolegu iz škole, zgodnog oženjenog, pa kada on nije odreagovao, bacila se na karijeru. Nije prihvatio kolektiv njenu ambicioznost, došlo je do sukoba, pa je brže bolje spakovala krpice i otišla u drugu školu da predaje.
Promenivši sredinu, poželela je da promeni i muža. Ostavila je zgodnog kafedžiju a dete povela sa sobom, valjda želeći da uvek ima čime da ga ucenjuje za još više novca.
Smatrala je da bi nova faza u njenom životu trebalo da bude novi muž i novo dete. Ovoga puta, izgledalo je da se odlučila da otac ne bude lepotan, već da bi, na primer, mogla da ima pametno dete. Recimo da otac bude sposobni i cenjeni kolega iz te nove škole, čiji sin je uspešan, sjajna, najbolji u generaciji.
Nije je sprečavalo u izvršenju plana ni to što je kolega, makar do tada, bio srećno oženjen. Svoje nabacivanje je pravdala zaljubljenošću, zbog koje je zaboravila koleginu ženu, dvoje dece, pa i svoje posete njima.
Koristeći sredinu koja voli da tračari, malogradjanske manire i uopšte učmalost u kojoj X. živi, ubrzo je uspela da unese nemir i razdor u koleginu porodicu. Na sreću, da li sasvim bez posledica, ne znam, ali nije uspela da do kraja rasturi tudji brak zbog „zaljubljenosti“.
Još uvek kolaju neke priče i pričice, iako je odavno kolega prestao čak i da joj se javlja na odmorima kada se slučajno sretnu na hodniku ili u zbornici. Ona i dalje zapostavlja devojčicu, koja sada govori, ali malo, tiho, boji se i svoje senke valjda. Posebno se boji majke, koja je vaspitava spartanski, terorom i vikom. Ko zna, možda i šamarima.
U X. su počele da kolaju novi tračevi, mnogo je onih koji se gurkaju i podsmehuju kada je vide. Ona i dalje smatra da je najpametnija, najbolja i sve naj u X. Nedavno joj je sestra rekla na nekoj slavi, pred svima, da će teško sebi naći novog muža, svima je već poznata njena narav i njena proračunatost. Uvredila se, ali je već sutradan došla da ostavi devojčicu da bi mogla da ode na neku proslavu, posle koje je satima sedela u kolima ispred kolegine kuće i čekala da ga vidi.
Njen bivši muž kafedžija oženio je neku klinku, skoro dva puta mladju, čekaju bebu. Devojčicu uzima što češće može, kupio je nova kola, novi stan. Po dogovoru sa socijalnom službom alimentaciju ne plaća, makar ne daje novac, ali devojčica ne oskudeva ni u čemu. Jedino spava kod mame, u stanu koji ona spremi samo kada treba neko da joj dodje, a i to se dešava sve redje.
Fakultet je završavala putujući od X. do Beograda, svakog dana, koristeći vreme u autobusu da uči, koristeći svo slobodno vreme da uči. Apsolvent je postala a da i dalje nije znala gde je stanica voza kod Vuka, ili kako izgleda Sava centar.
Nije diploma bila samo posledica tog silnog bubanja na fakultetu. Brzo je otkrila kako da iskoristi zgodnu figuru, da proturi dekolte kolegi ili asistentu pod nos, pa da joj po nekad i progledaju kroz prste za neznanje. Smatrala je to ispravnim, a sebe vrhunskim stručnjakom, kakvih X. nikada nije imao, niti će imati.
Vratila se da predaje u školi. Kako je bilo vreme za osnivanje porodice, izabrala je perspektivnog a nadasve zgodnog lokalnog kafedžiju da bude otac njenog deteta, ali i da popunjava rupe u njenoj prosvetarskoj plati koja nije mogla da dostigne do kupovine svih krpica, tašnica i šminkice,do frizera i kozmetičara.
Rodjenje ćerke joj nije bilo baš po volji. Očekivala je da od para zgodnih roditelja njeno dete bude prelepo. Malena curica i jeste bila divna, ali je zečija usna morala biti operisana.
Dete je ubzo bilo zapostavljeno skoro sasvim od mlade majke. Otac je radio danju vodeći piceriju, noću restoran, da bi ispunio svojoj zahtevnoj supruzi sve želje. Devojčica, iako je bila napunila tri godine, uopste nije govorila, a i kada bi se oglasila, bio je to neki samo njoj razumljiv „jezik“.
Obaveza oko malene curice, muž koji je očekivao samo malo razumevanja za sve ono što joj pruža, njeni roditelji koji su pokunjeni kupili neko seosko imanje i otišli da obradjuju zemlju, s obzirom da nisu imali mesta u stanu koji su ustupili mladjoj ćerki, njegovi roditelji koji su, kada bi njoj zazvono telefon, izlazili iz sobe da ne smetaju snajki... sve je to bilo jedna velika nevolja i nagoveštaj kraha.
Prvo je pokušala da „zavede“ kolegu iz škole, zgodnog oženjenog, pa kada on nije odreagovao, bacila se na karijeru. Nije prihvatio kolektiv njenu ambicioznost, došlo je do sukoba, pa je brže bolje spakovala krpice i otišla u drugu školu da predaje.
Promenivši sredinu, poželela je da promeni i muža. Ostavila je zgodnog kafedžiju a dete povela sa sobom, valjda želeći da uvek ima čime da ga ucenjuje za još više novca.
Smatrala je da bi nova faza u njenom životu trebalo da bude novi muž i novo dete. Ovoga puta, izgledalo je da se odlučila da otac ne bude lepotan, već da bi, na primer, mogla da ima pametno dete. Recimo da otac bude sposobni i cenjeni kolega iz te nove škole, čiji sin je uspešan, sjajna, najbolji u generaciji.
Nije je sprečavalo u izvršenju plana ni to što je kolega, makar do tada, bio srećno oženjen. Svoje nabacivanje je pravdala zaljubljenošću, zbog koje je zaboravila koleginu ženu, dvoje dece, pa i svoje posete njima.
Koristeći sredinu koja voli da tračari, malogradjanske manire i uopšte učmalost u kojoj X. živi, ubrzo je uspela da unese nemir i razdor u koleginu porodicu. Na sreću, da li sasvim bez posledica, ne znam, ali nije uspela da do kraja rasturi tudji brak zbog „zaljubljenosti“.
Još uvek kolaju neke priče i pričice, iako je odavno kolega prestao čak i da joj se javlja na odmorima kada se slučajno sretnu na hodniku ili u zbornici. Ona i dalje zapostavlja devojčicu, koja sada govori, ali malo, tiho, boji se i svoje senke valjda. Posebno se boji majke, koja je vaspitava spartanski, terorom i vikom. Ko zna, možda i šamarima.
U X. su počele da kolaju novi tračevi, mnogo je onih koji se gurkaju i podsmehuju kada je vide. Ona i dalje smatra da je najpametnija, najbolja i sve naj u X. Nedavno joj je sestra rekla na nekoj slavi, pred svima, da će teško sebi naći novog muža, svima je već poznata njena narav i njena proračunatost. Uvredila se, ali je već sutradan došla da ostavi devojčicu da bi mogla da ode na neku proslavu, posle koje je satima sedela u kolima ispred kolegine kuće i čekala da ga vidi.
Njen bivši muž kafedžija oženio je neku klinku, skoro dva puta mladju, čekaju bebu. Devojčicu uzima što češće može, kupio je nova kola, novi stan. Po dogovoru sa socijalnom službom alimentaciju ne plaća, makar ne daje novac, ali devojčica ne oskudeva ni u čemu. Jedino spava kod mame, u stanu koji ona spremi samo kada treba neko da joj dodje, a i to se dešava sve redje.
Пријавите се на:
Постови (Atom)