Od oglasa do kraja života, brak na indijski način

Gamdhira i Radha su se venčali neposredno pre nego je on krenuo u Evropu, da u jednoj balkanskoj zemlji preuzme ambasadu kao otpravnik poslova. Njihov brak je bio ugovoren. Radha nije mogao, po pravilima diplomatske službe Indije, kao neženja da preuzme odgovoran posao. Gamdhira je, po indijskoj tradiciji, već bila “prestara” sa svojih skoro trideset godina.

Gamdhira je bila učiteljica u nekom selu u okolini Del’ija kada je njena porodica rešila da „uzme stvar u svoje ruke“. Oglas se pojavio u indijskom Tajmsu. Plaćena „provodadžijka“ je razvrstavala pristigle ponude, ispitivala potencijalne kandidate, proveravala kastu, obrazovanje, finansijski status. Kada je izbor sužen, porodica je odlučila: Gamdhira će se udati za perspektivnog diplomatu. Venčanje je organizovano nekoliko dana pre nego što će Radha krenuti u Evropu i pre nego što se „mlada“ i snašla, već je bila upakovana da sledećih nekoliko godina svog života provede u nekoj dalekoj, čudnoj zemlji čije ime skoro da nije znala ni da izgovori, sa mužem koga je do venčanja videla jedva tri puta.

Nije to Gamdhiri bilo po volji. Volela je da bude sa svojim djacima, da ih uči da čitaju, računaju, priča sa njima o bogatoj indijskoj istoriji, peva. Kao supruga otpravnika poslova trebalo je da preuzme neku gomilu drugih dužnosti, u kojima se nije snalazila. Odlasci na prijeme, ručkovi na kojima je bila domaćica, razgovori sa gomilom nepoznatih čiji je engleski teško razumevala, stano iste priče, ista pitanja o njenoj voljenoj zemlji, isti odgovori...

A muž prezauzet, preokupiran poslovima koje obavlja. Ambiciozno je sve moralo biti perfektno, pa iako „samo“ otpravnik poslova, morao je da radi i više i bolje nego bilo koji ambasador.

Ugovoreni brakovi u Indiji su nešto sasvim normalno. Prema nekim podacima, čak 80% brakova uIndiji je sklopljeno na ovaj način. Porodice obave sve dogovore a mlada i mladoženja samo treba da se pojave na venčanju i posle žive srećno i dugovečno. U pregovorima oba strane predstavljaju plaćene provodadžijke, koje, osim što moraju biti spretne u „ekonomskim stvarima“, i te kako moraju biti dobri psiholozi: što im više brakova uspe, poznatije su, znači i skuplje.

Fascinirali su me ženidbeno-udadbeni oglasi po indijskim novinama. Prvo, valjda kako im je i zemlja velika, i novine su ogromne, veće od one nekadašnje naše velike Borbe. Na neparnim stranama su, najčešće, vesti, a na parnim oglasi. Sitno, ne može biti sitnije odštapani, podeljeni su po različitim oblastima. Prvo, naravno, po kastama. Ona, on iz ove ili one kaste... Nigde ne piše da želi da upozna, jednostavno, napisani osnovni lični podaci, familijarno prezime ako je poznato. Podrazumeva se da upoznavanje, malte ne do venčanja, nije neophodno, ukoliko porodice odluče da je par "odgovarajući".

Moderno doba nije promenilo baš mnogo način sklapanja brakova u Indiji, ali je donekle drugačija klasifikacija ponude i potražnje. Ne libe se više u Indiji da napišu u oglasu da siromašna ona ili on traže bogatog njega ili nju. Miraz je nešto uobičajeno i sve je veći što su „mane“ veće. Kastinsko raslojavanje pretvorilo se u profesionalno (doktor ili inženjer za ženu može imati samo učiteljicu ili doktorku, recimo). Isto tako, lakše ali i uobičajenije obrazovanje oba pola dovelo je do drastičnog porasta oglasa u kojima, pomalo prestare za ondašnje pojmove, ali svakako obrazovane, a najčešće porodično prisiljene žene više traže životnog saputnika na ovaj način. Novi pomak doneo je i Internet.

Gamdhira se teško borila sa problemima koje je doneo ugovoreni brak. Prvo je počela sa po nekom čašom vina na službenim večerama i prijemima, onda je vino zamenila viskijem, da bi na kraju dan mogla da pregrmi jedino uz nekoliko jutarnjih gutljaja. A noć uz i više od pola boce...

Gamdhira i Radha su se posle 11 meseci vratili u Indiju. U ambasadu je došao ambasador umesto otpravnika poslova.

Radha više nije bila lepa učiteljica. Gamdhira je bio manje ambiciozan. Porodice nisu želele razlaz.

Mala šuškava Indijka

Ne sećam joj se više imena, ali ona je bila malena Indijka, neodredjenih godine koje je prikrivala gracioznošću, urodjenim skladom pokreta i nadasve sarijem. Kažu da je ta vrsta ženske odeće posebna, da utiče na svaku ženu kada ga obuče. Gospodja čijeg se imena ne sećam, ali pamtim da mi je i tada bilo prilično teško izgovoriti tu količinu suglasnika na istom mestu, imala je sari za svaku priliku: od onih teških, zimskih, do svečanih, važdušastih. I svaki je, objasnio mi je njen muž, baš pravi: može se proturiti kroz burmu! Zamislite 5 metara svile koji mora proći kroz venčani prsten!

Muž joj je bio trgovac svilom, na veliko, dovozio je brodovima i putovao po Evropi, prodajući Francuzima, Italijanima, a šta preostane nama ostalima. Ženi je uvek birao najbolje, pa je gospodja bila poznata u beogradskim novinarskim krugovima u to vreme kao mala šuškava ženica. Svaki njen korak je pratio umilni, senzualni svileni šum, koji je privlačio pažnji i žena i muškaraca.

Gospodja je imala porok: volela je domaću, našu rakiju, i to više nego bi se njenom suprugu svidelo. Lako i brzo je naučila u beogradskim novinarskim krugovima da ispija šljivovicu, jabukovaču, viljemovku... Posle prve bi joj se zacaklile oči, a nadalje je sari šuštao sve više i više.

Gospodin je bio poslovan čovek, zauzet i uvek u žurbi. Bogat nije bio jer je mnogo novaca slao svojoj i ženinoj mnogobrojnoj porodici u Indiju. Svoje dece nisu imali, nažalost, ali su izdržavali i vodili brigu o školovanju mnogobrojne iz familije.

Gospodja je volela naše, srpske narodne priče, običaje, istoriju. Znala je mnogo, učila stalno. Ali, volela je i da otkriva drugima svoju Indiju. Posebno uz šljivovicu, njoj omiljenu, kada bi joj se jezik razvezao i na drugačiji, nekad šaljiviji, a nekad više ironičan način.

U to vreme, mnogo je buke u evropskim medijima bilo oko Indije. Jedna starica napravila je „sati“ kada joj je muž umro. Britanci su varvarski običaj samospaljivanja udovice zabranaili početkom 19. veka u Indiji, ali ostalo je previše zaostalih i zabačenih sela u koje još uvek nije stigla civilizacija a tradicija i dalje uzima danak.

Ovaj običaj je dobio ime, zvanično, po boginji Sati, zaštitnici bračne sreće i dugovečnosti. Sati je bila supruga Šivi, jednom od vrhovnih hindu bogova, ali njenom ocu Šiva nije bio po volji. Očajna Sati se spalila u znak protesta zbog neslaganja svoje porodice. Romeo i Julija na hindu način.

Mala šuškava Gospodja pričala je drugačiju priču.

Oduvek su postojali verski ratovi, valjda, na ovoj našoj planetici. Oduvek su verovanja u ovo ili ono nagonila ljude da, kada nemaju druge argumente, uzmu oružje u ruke i pokušaju da istrebe one suprotnog mišljenja.

Muslimani i pripadnici hindu vere su ratove vodili stalno, najviše valjda negde na teritoriji današnjeg Pakistana. Nekad su to bili mali sukobi, kasnije i mnogo veći. U to staro vreme, u rati se išlo sa sve porodicom, bogatstvom. Na polju, oružje i krv, iza svake strane žene, deca i šatori.

Bitka bi počela. Iza muslimana, čador sa haremom. Iza indusa, jedna žena i deca, mnogobrojna posluga. Običaj ratovanja je bio jednostavan: pobednik nosi sve. Indus bi dobio mnogo roblja, posluge. Musliman bi, da ponizi do kraja pobedjenog, Indijku slao u harem.

Nije to moglo tako, nisu htele žene da to prihvate. Nisu dale svoje dostojanstvo, niti dostojanstvo poginulog supruga. Prvo bi upalile vatre. Kroz rupice na čadorima bi gledale, pa ako im suprug pogine na bojnom polju, bacale bi se žive da ne dospeju u harem.

Mala šuškava Gospodja nije više ovde. Postala je jedan od direktora u novinskoj kući u Indiji. Gospodin i dalje prodaje svilu u Evropi. Kuća u Del’iju je uvek puna dece, rodbine, čak i kad oni nisu tamo. Kažu, najbogatiji su na svetu, jer njih imaju.

Kiseli kupus

Preko tezge nas je gledao dečarac, jedva viši od prvog reda kupusa. Od zime promrzle uši virile su upečatljivo ispod razbarušene kose. Šakama uvučenim u rukave prevelikog, izlizanog kaputića, nasledjenog od nekog nezgrapnog starijeg rodjaka, držao se za metalnu ivicu, izvirujući ka kantaru, kojeg je starac pozajmio od bučne razvikane seljanke sa tezge iza njihove.

- Dedo, nije to 12, nego 15 kila!

Dedo je merio kupus koji je moj otac pažljivo izdvajao na jednu stranu tezge.

Uvek smo imali najbolji kiseli kupus u komšiluku. Glavice su bile čvrste, ribanac žut kao dukat, mirisao je kao duša. Ne bi „proslinavio“ ni do leta, ali ga nikada nije ostalo da proverimo.

Tata je tvrdio da je on najzaslužniji za dobar kvalitet.

- Ko donosi kupus, a? Kad ga ja izaberem, mora da bude dobar.

Mama je prihvatala da je futoški dobar, ali je samo ona znala da više voli onaj domaći, seljački, kako ga je ona zvala. Otac nikada nije primećivao razliku. Na pijaci je ipak morao da obidje svaku tezgu, opipa gotovo svaki kupus dok priča sa seljacima, raspita se o familiji.

- Ma kad ja nabijem ribanac, ima da izdrži do avgusta iduće godine.

Mama je, pak, smireno se smeškajući, dodavala so dok tata pesnicama kupus gura u kačicu, jednu drvenu, iz sela donešenu baš za ribanac. Na svaki red kupusa, ona proba trunčicu, pa šakom zahvati so, pospe pažljivo svuda u krug i tiho se odmakne da tata nastavi.

- Ma pretakanje je najvažnije! Kakakav ja rasol imam... mrtvog da otrezni.

Mama bi za to vreme obično dubila koren svake glavice, koju bi prvo pažljivo pregledala i očistila od svakog, pa i najmanjeg lošeg lista. Zatim bi pažljivo sipala so u rupicu, stavljajući korenčić ispred mene. Tata bi glavice gurao u bure, a onda bi mama, pre nego uzme sledeću, proverila koliko mesta ima izmedju dve već stavljene. I tako do vrha.

- Kamen je najvažniji! Ne mo’š ti kupus pritisnuti svakim kamenom - tvrdio je otac.

Mama bi ćutala, prvo lalenom krpom, što bi je dobro proprala kod svakog pretakanja, onom što je dobila od bake iz njene devojačke spreme, prekrila kupus, stavila drveni poklopac i sve to pritisla kamenom.

Dečarac na pijaci je, onako propinjući se na prste, pažljivo prebrojavao novac u starčevoj ruci. Okice su mu zablistale kada je Dedo izdvojio nekoliko novčića i stavio u rukav u kojem je bila promrzla ručica. Dedo ga je pomilovao po kosici, koja je tek malo prekrivala rumene, promrzle uši.

Mama se sutradan, kada je otišla da kupi cveklu, od koje rasol u kupusu postane crvena, vratila bez nove, velike vunene marame. Valjda ju je jednom ogrnula kada je onomad išla kod strine u bolnicu u posetu. U mom ormaru nije bilo teget kape.

Salata

Na ogradi sede dva dečarca, cigančića. Gledaju kako moj otac, u atlet majici, i nekim prastarim pantalonama ostavljenim baš „za po selu“, bos, sedi za stolom u hladu dve ogromne dženarike. Pravi salatu. Klinje je dovela Draginjčica, kažu u selu, ciganka od Cicvarića, valjda poslednja te fele u kraju.

Nekada je Draginja bila lepotica, pre nego se udala za Miku torbara, koga njena familija nikad nije prihvatila. Kada je umro onako naprasno u Goločelu, u kafani, kažu dok je turao poslednje novce u nedra Ruže pevaljke, vratili su je nazad, u selo, sa sve sinom. Ponovo se nije udavala, iako su je mnogi hteli, prosili, čak i otimali. Uvek bi se kao gladno kuče vratila, istrepela očeve batine, a onda opet krenula da spretnim rukama plete korpe i peva kao slavuj.

Kada je mladji brat mog oca krenuo u školu, Draginja je več odavno roditelje sahranila, sina oženila, onda ga ispratila u Austriju, odakle je posle podosta godina dobila pismo na nemačkom da se desila saobraćajna nesreća... Otputovala je u Beč, i posle sedam dana došla nazad sa dva dečarca, unuka, decu iz drugog braka pokojnog sina.

Često mi je stric pričao da je mnogo puta, vraćajući se iz škole, sretao Draginju, malu ciganku iz Cicvarića, s torbom preko ramena u kojoj se uvek krila po neka djakonija. Vadila bi jabuku, orah, četvrt lepinje ili makar samo šljivu da stric zavara stomak, dok mu roditelji, moji baka i deka ne dodju iz njive, tako kod Čapljevca, koji se tek vratio u korito posle prolećnih poplava.

Navika je ostala ista. I pod stare dane stric je prvo zavirivao u Draginjčicinu torbu, dobio bi jabuku, orah ili šljivu koju bi dao nama deci, a on zagrlio malu ciganku, sitniju od sviju nas i dugo sa njom šaputao. Zvao je majko, na šta se baka nikad nije ljutila. Radila je mnogo, pa iako blaga i dobra, nekako nije imala vremena za svu decu, da ih pomiluje, pomazi, uspava... A Draginja je baš to umela!

Moj otac secka luk. Onda ga posoli, pa gnječi dok ne pusti sokove i postane onako staklast, providan. Idu mu suze na uči, uz smeh viče babi:

- Majko, ljuta si ga sadila, evo ga rasplaka me!

Smeju se dečarci na ogradi, mi ostali znamo da je uvek tako,pa nam malo i dosadno. Još ne prilazimo već postavljenom stolu, ne prekida nam se igra. Iz dvorišta se razbežale kokoške, zaplašene našim dečijim smehom, vikom, ali i jurjavom za njima.

Otac seče papriku, kaže, bride prsti. Dva mala cigančića se smeju i dalje, sve prstićima pokazuju na mog oca koji još plače od luka, a već grdi dedu što je uzeo takav rasad paprike pa svaka ljuća od najljuće feferone.

Pomalo tupim nožem, kojeg deda nije naoštrio na tocilu iza kuće, ljušti otac krastavce. Skoro svaki je kriv, pa mi deca smiljamo na šta nas podseća, utrkujući se u maštanju. Dečarci na ogradi ne učestvuju, samo stidljivo pogleduju.




Baka donosi još tri tanjira, plehana. Draginja svoj odguruje, kao i uvek uzima samo parče hleba i sira i jede ih polako, pažljivo lomeći starim prstima u što sitnije zalogaje.


Na kraju otac secka paradajz, sam donoseći drugi nož iz odžaklije, nepoverljiv prema nama deci. Stariji od cigančića vadi svoj perorez iz džepa:

- Na, oštriji je.

Otac uzima, dečarci polako prilaze onom delu stola za decu tek kada Draginja oštro odobri:

- Hajde!

Dečarci ohrabreni, sedaju pored mog oca, dok on iz litrenjaka, onog okrnjenog što sad služi za ulje, pažljivo sipa nekoliko kapi u crvenu vanglu, s tufnama, baš pre nego mama iznese supu:

- Kume, a što ti praviš salatu, kad nisi žensko?!