Diva blog arhiva

Deca su bila taman dovoljno velika da preokupiraju preko dana oba kućna kompjutera, ali i dovoljno mala da uveče žele poljubac pred spavanje. On je povremeno i izlazio sa drugarima na fudbal, svratili bi na po koje pivo, pa bi se to i te kako odužilo, ali ona je uvek planirala povratak da, kada i ode eventualno kod mame na kafu, dodje da pokrije decu i ušuška za snove.

Njeno vreme je bilo kada u kući zavlada mir. Tišinu bi po nekad remetilo njegovo ravnomerno disanje, pre hrkanje, mašina za veš ili skoro sasvim utišan TV.

Prvo je gledala filmove. Uzimala je iz video kluba po jedan film za veče, onda su bila dva, tri, pa četiri. Na kraju, kada je sve već pregledala po dva puta, zamolila je muža da joj pokaže kako će na internet.

Nije bio strpljiv. Malo ga je nerviralo i to što ona zna engleski, pa se lakše snalazi. Pokazao joj je nekoliko domaćih novina, one koje i sam čita, nekoliko pretraživača, B92 i tačka. Otišao je da spava.

Koji minut pre budilnika, ona je tog jutra ustala od računara. Mužu je skuvala kafu, deci spremila doručak. On je otišao na posao, klinci su u obdanište, a ona je ponovo sedela za računarom.

Tog i narednih dana u kući su se jeli sendviči. Deca su uživala, a on je ipak posumnjao u nestašice struje, probleme sa trećom fazom i ostale sasvim neubedljive izgovore.

Kada je njegova majka kao svratila slučajno, iako je sin tog jutra molio da pogleda šta se dešava, ona je upravo bila otkrila blog! Čitala je ko sumanuta, sve redom. Fascinirale su je ljubavne pesme, posebno su joj se svidjale priče u kojima je nazirala patnju, čežnju i nostalgiju. Obožavala je da zaviri u tudje živote koji su joj se kao na dlanu razotkrivali u svom raskošnom šarenilu.

Opet je samo noć bila njeno vreme. Ujutro bi bauljala do obdaništa, pijace, vratila se u kuhinju da smandrlja nešto za ručak. Buljila je popodne sa mužem u tv, on je pričao, i pričao, i pričao, a ona je zamišljala da je diva bloga!

Kada se usudila da prvi put napiše nešto, to su bile dve, tri rečenice, životna kurtoazija, upoznavanje. Niko nije komentarisao.

I dalje je zato uporno i redovno čitala. Duboko je pogodila pesma o besmislu života i prvi put je komentarisala. Morala je da napiše da zna taj osećaj. A autor, On i sam usamljen u svom svetu, uklješten izmedju zahtevne žene i dece, bežao je kao i ona u reči.

Možda prvi put iz čiste kurtoazije, uzvratio joj je komentarom i bio zaprepašćen šarenilom njenog kutka tog blog sveta. Sve je bilo drugačije, sve je bilo kao da joj pobegla iz nečije duše leptirica mladosti. A imala je godina koliko i On. Svratio je i drugi put, pa treći, razmenili su mejlove, msn... I svaki trenutak noći proveden na internetu uskoro je postao njihov zajednički.

Želela da bude zanimljiva. Njemu pre svega! Želela je da opet, i opet, i opet ode na Njegov blog, da mu napiše da ga razume, da zna šta misli, da ga oseća svakim damarom svog bila. Želela je da je zatim On pohvali, da joj čestita na skladu misli i skrivenim osećanjima. Zamišljala je kako ostaje zadivljen njenim iskrenim postovima, ljubavlju koja izbija iz svake rečenice.

Ali, nekako nije išlo. Šuplje, previše je šuplje zvučalo kada opiše proleće. Zažalila je što su joj tako olako prošli gimnazijski dani, što su joj procureli kroz prste kao pesak. Tek po koje zrnce znanja se zadržalo na dlanovima, dovoljno za muža i decu, ali nedovoljno za Njega.

Prvi put je onako stidljivo, krišom, osećajući se kao već uhvaćeni lopov, pokupila sa svog internet lutanja nekoliko stihova odavde, nekoliko odande...

I ponovo je On bio njen! Smenjivali su se komentari, hej, na njenom blogu, utrkivali su se da joj kažu da je lepo to napisala, a On je uvek bio prvi.

Isprva obazriva, postala je ubrzo osiona kradljivica! Svakodnevno je potpisivala nečije tudje reči, koje je, kada joj se prohte, kasapila da udovolje njenom sopstvenom egu. Ako nije znala sama da piše, znala je nepogrešivo da izabere odakle da prepiše.

Lepo je biti slavan, mislila je! Ručkovi su bili ukusniji, deca su pred spavanje, osim do skora ubrzanog poljupca, dobijali poslednjih dana i priču. Mužu su prijale djakonije. Ipak, godine braka su učinile svoje. Nije primećivao da, osim komplikovanih jela, sveća i mirišljave kupke ne dobija ništa više.

Ali avaj! Sudbina je tako zla! Sudbina je uvek na strani nekog drugog! Sudbina ili Google, vrag bi ga znao! Ne danas, ne sutra, ne ni kroz mesec dana... Pa ipak, da li dovoljno u budućnosti da On već bude zaljubljen u njene reči, fontove koje koristi, muziku koju pušta, brižljivo biran avatar...

The End

- Kako kraj? Pa šta je posle bilo?

- Ne znam i nije me briga! Uostalom, napiši sopstveni kraj! Ja neću da se petljam u laži, prevare i podvale, plagijate, prepisivanja i resavske aktivnosti.