Diva blog arhiva

Deca su bila taman dovoljno velika da preokupiraju preko dana oba kućna kompjutera, ali i dovoljno mala da uveče žele poljubac pred spavanje. On je povremeno i izlazio sa drugarima na fudbal, svratili bi na po koje pivo, pa bi se to i te kako odužilo, ali ona je uvek planirala povratak da, kada i ode eventualno kod mame na kafu, dodje da pokrije decu i ušuška za snove.

Njeno vreme je bilo kada u kući zavlada mir. Tišinu bi po nekad remetilo njegovo ravnomerno disanje, pre hrkanje, mašina za veš ili skoro sasvim utišan TV.

Prvo je gledala filmove. Uzimala je iz video kluba po jedan film za veče, onda su bila dva, tri, pa četiri. Na kraju, kada je sve već pregledala po dva puta, zamolila je muža da joj pokaže kako će na internet.

Nije bio strpljiv. Malo ga je nerviralo i to što ona zna engleski, pa se lakše snalazi. Pokazao joj je nekoliko domaćih novina, one koje i sam čita, nekoliko pretraživača, B92 i tačka. Otišao je da spava.

Koji minut pre budilnika, ona je tog jutra ustala od računara. Mužu je skuvala kafu, deci spremila doručak. On je otišao na posao, klinci su u obdanište, a ona je ponovo sedela za računarom.

Tog i narednih dana u kući su se jeli sendviči. Deca su uživala, a on je ipak posumnjao u nestašice struje, probleme sa trećom fazom i ostale sasvim neubedljive izgovore.

Kada je njegova majka kao svratila slučajno, iako je sin tog jutra molio da pogleda šta se dešava, ona je upravo bila otkrila blog! Čitala je ko sumanuta, sve redom. Fascinirale su je ljubavne pesme, posebno su joj se svidjale priče u kojima je nazirala patnju, čežnju i nostalgiju. Obožavala je da zaviri u tudje živote koji su joj se kao na dlanu razotkrivali u svom raskošnom šarenilu.

Opet je samo noć bila njeno vreme. Ujutro bi bauljala do obdaništa, pijace, vratila se u kuhinju da smandrlja nešto za ručak. Buljila je popodne sa mužem u tv, on je pričao, i pričao, i pričao, a ona je zamišljala da je diva bloga!

Kada se usudila da prvi put napiše nešto, to su bile dve, tri rečenice, životna kurtoazija, upoznavanje. Niko nije komentarisao.

I dalje je zato uporno i redovno čitala. Duboko je pogodila pesma o besmislu života i prvi put je komentarisala. Morala je da napiše da zna taj osećaj. A autor, On i sam usamljen u svom svetu, uklješten izmedju zahtevne žene i dece, bežao je kao i ona u reči.

Možda prvi put iz čiste kurtoazije, uzvratio joj je komentarom i bio zaprepašćen šarenilom njenog kutka tog blog sveta. Sve je bilo drugačije, sve je bilo kao da joj pobegla iz nečije duše leptirica mladosti. A imala je godina koliko i On. Svratio je i drugi put, pa treći, razmenili su mejlove, msn... I svaki trenutak noći proveden na internetu uskoro je postao njihov zajednički.

Želela da bude zanimljiva. Njemu pre svega! Želela je da opet, i opet, i opet ode na Njegov blog, da mu napiše da ga razume, da zna šta misli, da ga oseća svakim damarom svog bila. Želela je da je zatim On pohvali, da joj čestita na skladu misli i skrivenim osećanjima. Zamišljala je kako ostaje zadivljen njenim iskrenim postovima, ljubavlju koja izbija iz svake rečenice.

Ali, nekako nije išlo. Šuplje, previše je šuplje zvučalo kada opiše proleće. Zažalila je što su joj tako olako prošli gimnazijski dani, što su joj procureli kroz prste kao pesak. Tek po koje zrnce znanja se zadržalo na dlanovima, dovoljno za muža i decu, ali nedovoljno za Njega.

Prvi put je onako stidljivo, krišom, osećajući se kao već uhvaćeni lopov, pokupila sa svog internet lutanja nekoliko stihova odavde, nekoliko odande...

I ponovo je On bio njen! Smenjivali su se komentari, hej, na njenom blogu, utrkivali su se da joj kažu da je lepo to napisala, a On je uvek bio prvi.

Isprva obazriva, postala je ubrzo osiona kradljivica! Svakodnevno je potpisivala nečije tudje reči, koje je, kada joj se prohte, kasapila da udovolje njenom sopstvenom egu. Ako nije znala sama da piše, znala je nepogrešivo da izabere odakle da prepiše.

Lepo je biti slavan, mislila je! Ručkovi su bili ukusniji, deca su pred spavanje, osim do skora ubrzanog poljupca, dobijali poslednjih dana i priču. Mužu su prijale djakonije. Ipak, godine braka su učinile svoje. Nije primećivao da, osim komplikovanih jela, sveća i mirišljave kupke ne dobija ništa više.

Ali avaj! Sudbina je tako zla! Sudbina je uvek na strani nekog drugog! Sudbina ili Google, vrag bi ga znao! Ne danas, ne sutra, ne ni kroz mesec dana... Pa ipak, da li dovoljno u budućnosti da On već bude zaljubljen u njene reči, fontove koje koristi, muziku koju pušta, brižljivo biran avatar...

The End

- Kako kraj? Pa šta je posle bilo?

- Ne znam i nije me briga! Uostalom, napiši sopstveni kraj! Ja neću da se petljam u laži, prevare i podvale, plagijate, prepisivanja i resavske aktivnosti.

Stojan

Kada je Stojan objavio da se ženi, deda Miloje je puknuo iz lovačke puške. Za unuka prvenca ima svadba da bude najbolja. Pa neka je snajka Milica u drugom stanju, sakriće stomak belom haljinom. A i zli glasovi po selu će ućutatu. Nek sad kaže neko da je Stojan od zakona pobegao u zakon!

Oduvek je Stojan, kao najstarije muško dete u porodici, bio povlašćen. Kada je prvi put zbog neke sitne kradje bio priveden, deda Miloje je zapomagao i telefonirao sinu Zlatanu da se hitno vrati iz Francuske, gde je već godinama provodio više vremena nego u selu. Moralo se živeti, a ne iskače svaki čas iz rukava takva ponuda kakvu je dobio Zlatan da vozi šleper za stranu firmu, kojoj je komšijski rodja suvlasnik. Mama Stefanija je, kada su Stojana poslali u zatvor na mesec dana zbog tuče, samo kršila ruke i gledala u zemlju. Redovno mu je nosila u Padinsku skelu cigare i trpela uvrede koje je sipao na nju, kao da ga je ona gurnula u piće i kafane.

Školu Stojan nije završio. Stao je negde na pola prvog razreda gimnazije, onda su ga premestili u mašinsku, da bi na kraju preko veze uspeli da ga upišu i trogodišnju, na zanat za automehaničara. Završio ga je s teškom mukom i sa puno podmićivanja svakog i sviju. Ali naučio nije.

Svašta su pokušavali u porodici. Na kraju su išli i kod vračare. Pouzdano im je rekla da je neko iz sela bacio urok na njega i debelo im naplatila „skidanje“. Stojan je koliko tri dana posle toga završio u bolnici, zbog razbijene glave u kafanskoj tuči.

Kada je ocu Zlatanu prekipelo, uzeo je odmor, prvi put posle četiri godine, i došao kući da reši stvar. Nema druge, Stojan mora da pod čvrstu ruku. Preko ženinog ujaka, pa njegovog pašenog ubacio ga je na kurs za policajce. A Stojan, kavgadžija iz kafana, ženskaroš i pijanac odmah je sebe zamislio kako se vozi baš na motoru i patrolira selom!

Poslali su ga prvo da čuva ambasadu neke male zemlje za koju nikada nije čuo. Dobio je kućicu, motorolu, radno vreme po smenama, dežurstva. Najveća zabava mu je bila sedenje u hladu, i tek kada neko izadje iz zgrade, ustao bi da pozdravi, onako odsečno, šmekerski, kako je primetila prodavačica Milica iz susedne piljare. Reč po reč, razgovor po razgovor, i uskoro su Milica i Stojan zajedno odlazili s posla. Onda zajedno i dolazili.

I deda Miloje je mislio da je konačno sve rešeno. Svadba je bila velika, najveća u selu, svi su se sjatili da vide kako se konačno ugursuz skrasio. Otac Zlatan je muzici delio evre i šakom i kapom, a majka Stefanija je sumnjičavo vrtela glavom, pogledajuči snajkin stomak. Ma nije moguće da je to tek šesti mesec, a izgleda kao da je sedmi! A biće sin, vidi kako se trese kada igra! Uf, nos joj se krivi na desnu stranu kad se smeje, da neće ipak biti ćerka!

Milica je brzo prestala da radi, dogovorili su se u kući da iskristi porodiljsko bolovanje a da onda da otkaz. Ima uvek posla za vredne ruke na porodičnom imanju, a valjda će i još dece biti.

Još se svadbeni venac od prirodnog cveća iznad kapije nije ni osušio, a Stojan jedno veče nije došao kući. Javio se pred jutro da kaže da je kod kolege, dobio je sina pa su slavili. Došao je negde oko podne trećeg dana, majka Stefanija je snajku samo gurnula u sobu da ne vrišti na muža. Umorno mi je dete, kad se odmori...

Kad se odmorio, Stojan je pokupio svoje stvari i otišao! Uzalud ga je Milica vukla za ruku i pokušavala da je metne na svoj stomak, da čuje otkucaje nerodjenog deteta. Uzalud je Stefanija kukala, a onda bez glasa plakala. Deda Miloje je pokušao i štapom da zamahne, ali je Stojan samo lako odbio starčevu ruku. Otac Zlatan nije bio dostupan, negde je vozio.

Stojana nije bilo više od šest meseci. Milica se porodila koliko treće veče od njegovog odlaska. Ćerka je bila zdrava, lepa, ali ipak samo devojčica, rekao je Stojan kad su ga zvali da mu kažu. Posle se više nije ni javljao na telefon, kažu neki da je broj promenio. Video ga komšija iz susednog sokaka kako sedi u kafanu u onom petom selu, sve pevačica igrala oko njega i sedela mu u krilu. S njom je i otišao posle fajronta, dodao je drugi komšija, mada i nije bio tada u kafani, nego mu rekli u selu.

Kada se vratio kući, majka Stefanija je ponovo gurnuli Milicu u sobu kod ćerke, da joj ne jedi dete. Milica se te večeri pokunjeno pribila uz muža, zaspala uplakana na njegovom ramenu dajući mu svi svoju ljubav.

Stojan je nedelju dana sedeo ispred kuće u dvorištu, kaže, dobio je slobodno, starešina ga poslao da se odmori jer je bila tuča... Dalje ga nisu pitali, samo je deda odahnuo kada je video da još uvek ima značku i službeni pištolj. Kada su majka i žena oprale i pokrpale sve odeće što je doneo, a Boga mi po nešto i dokupile, da ih ne sramoti po selu, Stojan je ponovo otišao.

Milica je rodila dečačića devet meseci kasnije. Deda je puknuo te noći iz lovačke puške, da zna selo da se u familiji rodio naslednik. Stojan je saznao tek treći dan za sina, kada je došao na posao.

Devojčica i dečačić su dorasli do obdaništa. Milica i Stefanija redovno ide na njivu i u baštu, deda Miloje je bolestan. Kad god neko svrati, pita nosi li mu vesti od unuka. Otac Zlatan sve redje dolazi, kažu da u Parizu ima neku Kragujevčanku sa kojom živi. A i manje para šalje kući.

Za Stojana čuju u selu tek povremeno. Desi se i da svrati, doduše retko. Kad dodje, Milica opere sve što je doneo, složi odeću, a uveče čeka u spavaćoj sobi.