Ne sećam joj se više imena, ali ona je bila malena Indijka, neodredjenih godine koje je prikrivala gracioznošću, urodjenim skladom pokreta i nadasve sarijem. Kažu da je ta vrsta ženske odeće posebna, da utiče na svaku ženu kada ga obuče. Gospodja čijeg se imena ne sećam, ali pamtim da mi je i tada bilo prilično teško izgovoriti tu količinu suglasnika na istom mestu, imala je sari za svaku priliku: od onih teških, zimskih, do svečanih, važdušastih. I svaki je, objasnio mi je njen muž, baš pravi: može se proturiti kroz burmu! Zamislite 5 metara svile koji mora proći kroz venčani prsten!
Muž joj je bio trgovac svilom, na veliko, dovozio je brodovima i putovao po Evropi, prodajući Francuzima, Italijanima, a šta preostane nama ostalima. Ženi je uvek birao najbolje, pa je gospodja bila poznata u beogradskim novinarskim krugovima u to vreme kao mala šuškava ženica. Svaki njen korak je pratio umilni, senzualni svileni šum, koji je privlačio pažnji i žena i muškaraca.
Gospodja je imala porok: volela je domaću, našu rakiju, i to više nego bi se njenom suprugu svidelo. Lako i brzo je naučila u beogradskim novinarskim krugovima da ispija šljivovicu, jabukovaču, viljemovku... Posle prve bi joj se zacaklile oči, a nadalje je sari šuštao sve više i više.
Gospodin je bio poslovan čovek, zauzet i uvek u žurbi. Bogat nije bio jer je mnogo novaca slao svojoj i ženinoj mnogobrojnoj porodici u Indiju. Svoje dece nisu imali, nažalost, ali su izdržavali i vodili brigu o školovanju mnogobrojne iz familije.
Gospodja je volela naše, srpske narodne priče, običaje, istoriju. Znala je mnogo, učila stalno. Ali, volela je i da otkriva drugima svoju Indiju. Posebno uz šljivovicu, njoj omiljenu, kada bi joj se jezik razvezao i na drugačiji, nekad šaljiviji, a nekad više ironičan način.
U to vreme, mnogo je buke u evropskim medijima bilo oko Indije. Jedna starica napravila je „sati“ kada joj je muž umro. Britanci su varvarski običaj samospaljivanja udovice zabranaili početkom 19. veka u Indiji, ali ostalo je previše zaostalih i zabačenih sela u koje još uvek nije stigla civilizacija a tradicija i dalje uzima danak.
Ovaj običaj je dobio ime, zvanično, po boginji Sati, zaštitnici bračne sreće i dugovečnosti. Sati je bila supruga Šivi, jednom od vrhovnih hindu bogova, ali njenom ocu Šiva nije bio po volji. Očajna Sati se spalila u znak protesta zbog neslaganja svoje porodice. Romeo i Julija na hindu način.
Mala šuškava Gospodja pričala je drugačiju priču.
Oduvek su postojali verski ratovi, valjda, na ovoj našoj planetici. Oduvek su verovanja u ovo ili ono nagonila ljude da, kada nemaju druge argumente, uzmu oružje u ruke i pokušaju da istrebe one suprotnog mišljenja.
Muslimani i pripadnici hindu vere su ratove vodili stalno, najviše valjda negde na teritoriji današnjeg Pakistana. Nekad su to bili mali sukobi, kasnije i mnogo veći. U to staro vreme, u rati se išlo sa sve porodicom, bogatstvom. Na polju, oružje i krv, iza svake strane žene, deca i šatori.
Bitka bi počela. Iza muslimana, čador sa haremom. Iza indusa, jedna žena i deca, mnogobrojna posluga. Običaj ratovanja je bio jednostavan: pobednik nosi sve. Indus bi dobio mnogo roblja, posluge. Musliman bi, da ponizi do kraja pobedjenog, Indijku slao u harem.
Nije to moglo tako, nisu htele žene da to prihvate. Nisu dale svoje dostojanstvo, niti dostojanstvo poginulog supruga. Prvo bi upalile vatre. Kroz rupice na čadorima bi gledale, pa ako im suprug pogine na bojnom polju, bacale bi se žive da ne dospeju u harem.
Mala šuškava Gospodja nije više ovde. Postala je jedan od direktora u novinskoj kući u Indiji. Gospodin i dalje prodaje svilu u Evropi. Kuća u Del’iju je uvek puna dece, rodbine, čak i kad oni nisu tamo. Kažu, najbogatiji su na svetu, jer njih imaju.
Нема коментара:
Постави коментар